Стање у клупском ватерполу није ни близу оном који заслужују екипе које регрутују играче за најбољи национални тим.
Млади играчи су принуђени да голобради траже ухлебљење преко границе, па готово сви клубови сваког лета тим попуњавају кадром из млађих селекција.
Друга опција је „коцка”. Чека се крај прелазног рока па се пробере оно што је остало на тржишту међу играчима који нису нашли одговарајући ангажман. Постоји и варијанта довођења играча из иностранства али је познато да се нема ни за ове домаће.
Питање је онда, откуд странци у домаћем ватерполу? Ко су ти момци који играју за наше клубове и с којим мотивом ускачу у хладну воду српских базена?
Одговор се намеће у реченици с почетка текста. Јер, како би ми годинама били у светском врху а немамо услове.
Кључ је у тренерима! Српска школа, чувена и надалеко позната и даље је цењена на свим меридијанима.
Млади ватерполисти се одлучују да жртвују финансијски моменат професионалне каријере и усаврше се радећи са нашим стручњацима као што су Игор Милановић, Дејан Савић, Урош Стевановић, Стефан Ћирић или Дарко Билић испред добро познате школе Војводине. Једноставније речено, доласком у наш ватерполо ти момци улажу у себе.
Тренутно у српским тимовима из Регионалне лиге игра осморица иностраних играча, не рачунајући оне из земаља насталих распадом СФРЈ. У Ваљеву су тројица, Радничком двојица, Партизан, Црвена звезда и Војводина имају по једног играча из иностранства.
Комплетан текст можете да прочитате у броју Спортског журнала за 4. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.