У нечему се око Милоша Вукићевића, српског ватерполисте сви слажу

Tweet

Сјајан је био таленат Милош Вукићевић, а ко зна ко је крив што није постао играч светске класе. Можда тренери, можда он сам, можда средина.

Тек, омиљени Јоги тек сада са 30 игра као никад. Није лако кад си центар, поготово још кад си најбољи стрелац првенства. Играјући за Екс Прованс, постигао је 45 голова и био број један.

Његов клуб је био трећи у лигашком делу а у првом полуфиналу против Марсеља победа 14:12. Јогијева три поготка и седам зарађених искључења.

– То је прва победа у првенству над чувеним клубом. Задовољни смо. Игра се на разлику, немамо велике шансе поготово што сам био болестан и једва одрадио два три тренинга. Али већ смо урадили много. Други пар су Стразбур и Ница. Игра се добро, лига уједначена. Са мном су у екипи од странаца Шпанац Де Лера, Јапанац Мицуки, од домаћих су познатији Кац и Крузија. Марсељ рецимо има осморицу странаца– прича Милош Вукићевић.

У каријери је променио велики број клубова. Статистика је у рукама оца Велимира, неуморног ветерана у фудбалу.

Набраја: Београд, Фалиро, Хања (два пута најбољи стрелац), Војводина са којом је ушао у Лигу шампиона, Кипар, Партизан, Сегед, играо је у Аустралији...

– Не верујем да ћу каријеру наставити у Француској. Истина је да ми нуде двоструко бољи уговор, хоће да направе озбиљан клуб. На свакој утакмици је сјајна атмосфера, пуне трибине а предвиђа се базен са 1500 места. Лепо је играти овде.

Понуда има мада Вукићевић о томе баш и не прича пуно:

– Жена ми је у Копру са децом и волео бих да им се приближим. Постоји позив из Трста и то би било идеално. Са друге стране, финансијски можда боље је могућност играња Русији. То је још увек у магли али ко зна...

Како год и на почетку четврте деценије Јоги размишља о ватерполу. Поникао је у сјајној генерацији Београда са Аризановићем, Маринковићем, Петковићима, браћом Генчић, Басаром, Коцићем, касније су ту били браћа Рашовић, Убовић, екипа која је могла доста да је остала заједно. Али, то је нека друга прича.