Pre tri godine put u nepoznato. U svakom pogledu. Aleksandar Ćirić je kapicu okačio o klin, razmišljao nekoliko dana, svestan da je pored porodice, supruge i dvoje dece, vaterpolo njegov život

Tweet

Aleksandar Ćirić, velikan iz bazena, osvajač brojnih medalja, opredelio se, logično, za klupu. O radu u srpskom vaterpolu, u tom trenutku opterećenog problemima brzo je doneo odluku.

Sačekaće neka bolja vremena. Poziv iz Irana ga je dočekao spremnim. Spremnim da radi, da se usavršava sa napretkom svojih igrača.

I posle tri godine rezultat je tu. Medalja čekana od 1974. je stigla. Iran je u meču za bronzu na Azijskim igrama u Džakarti pobedio favorizovanu Kinu.

Pobeda je stigla na peterce, mada je Kina bila zrela da padne i u 32 minuta. Kako god, usledilo je veliko slavlje, kojih se Ćirić rado priseća i ovih dana dok uživa u svom Beogradu.

– Potajno sam se nadao da možemo sa Kinom. Namerno sam sve vreme priprema forsirao pripreme sa njima. Rad u Teheranu, turnir kod njih. Video sam da možemo sa njima da igramo. Kazahstan i Japan su nešto drugo, daleko ispred nas. Ali...

Ali?

– Neću da budem prepotentan kada je kvalitet Irana u pitanju ali 5:9 protiv Kazahstana je dobar rezultat. Protiv Japana smo gore prošli ali smo se ispromašivali. Nema veze, sve je to velika škola. Ozbiljne su to ekipe za nas. Mislim da nas je Kina potcenila, ne samo Kina. Sada je sve drugačije.