Пре три године пут у непознато. У сваком погледу. Александар Ћирић је капицу окачио о клин, размишљао неколико дана, свестан да је поред породице, супруге и двоје деце, ватерполо његов живот

Tweet

Александар Ћирић, великан из базена, освајач бројних медаља, определио се, логично, за клупу. О раду у српском ватерполу, у том тренутку оптерећеног проблемима брзо је донео одлуку.

Сачекаће нека боља времена. Позив из Ирана га је дочекао спремним. Спремним да ради, да се усавршава са напретком својих играча.

И после три године резултат је ту. Медаља чекана од 1974. је стигла. Иран је у мечу за бронзу на Азијским играма у Џакарти победио фаворизовану Кину.

Победа је стигла на петерце, мада је Кина била зрела да падне и у 32 минута. Како год, уследило је велико славље, којих се Ћирић радо присећа и ових дана док ужива у свом Београду.

– Потајно сам се надао да можемо са Кином. Намерно сам све време припрема форсирао припреме са њима. Рад у Техерану, турнир код њих. Видео сам да можемо са њима да играмо. Казахстан и Јапан су нешто друго, далеко испред нас. Али...

Али?

– Нећу да будем препотентан када је квалитет Ирана у питању али 5:9 против Казахстана је добар резултат. Против Јапана смо горе прошли али смо се испромашивали. Нема везе, све је то велика школа. Озбиљне су то екипе за нас. Мислим да нас је Кина потценила, не само Кина. Сада је све другачије.