СЛОБОДАН НИКИЋ - Рекордер са три светска злата

Разговор са Слободаном Никићем заказан је пре неколико дана. Пронашли смо га у Њујорку где је држао камп. Један је од најомиљенијих предавача америчким младим играчима.

- Сада путујем за Будимпешту, јавим се када дођем у Сегедин.

Тако је и било. Јуче, пре утакмице са Аустралијом Никић је дошао у хотел да види Савића и играче. Зашто је баш сада занимљив, зато што је једини играч на свету који је освојио три златне медаље. Уз сијасет других, има их око 30 са пет европских злата, једним олимпијским, два Светска купа , девет Светских лига плус одличја мањег сјаја. Рекордер ће остати и после овог такмичења јер играчи који су освојили по два злата не играју више.

- То су бројке, далеко је лепше да су освојене и да су то били незаборавни дани у сваком погледу. У Казању сам сазнао да сам једини са три злата и ето то још траје. Није ни битно када ће неко да ме стигне – каже Никић.

У репрезентацију је ушао 2003. на ЕП у Крању, опростио се на Олимпијским играма у Рију. Прескочио је због повреде само Игре у Пекингу. После бронзе у Барселони стигло је прво злато у Монтреалу 2005.

- Нисам имао неку већу улогу са 22 године. Злоковић је дуго био повређен, на крају је ипак играо. Нама је било најважније да се реванширамо Мађарима за пораз у финалу Олимпијских игара 2004. Несрећно смо изгубили, дуго туговали и читав турнир смо се спремали за одлучујући меч. Успели смо, Данило Икодиновић је одиграо партију живота, по њој се и данас зна. Шефик био одличан, сећам се како смо се на крају враћали у одбрану да спречимо контру коју је пресекао Вујас. Тада нам је пао камен са срца.

У Мелбурни две године касније Србија је била четврта али је зато, у Риму 2009, једна нова генерација најавила владавину светским ватерполом.

- Рим ми је и данас у срцу, био је то први прави наступ нове генерације. Имали смо нестваран пут до злата. Прва недеља слаба а после смо се дигли и кроз пакао стигли до трона. Победили смо домаћина Италију пред шест хиљада људи, па у продужетку олимпијског шампиона Мађарску, па светског вицешампиона Хрватску и на крају у петерцима Шпанију која нас је победила на старту. Могли смо и раније да решимо меч али, као да је било суђено да Мића Алексић да гол за светско злато.

До трећег злата се чекало шест година. Пре Казања сребро у Шангају, па шамар са седмим местом у Барселони.

- Нама је била заправо најважнија 2014. Да се види или јесмо или нисмо. У три финала смо победили Мађаре. Пре Казња смо обезбедили олимпијску визу у Бергаму и били потпуно растерећени. Видело се колико смо доминантни, поредили су нас са рукометашима Француске. Не знам да ли је ико тако убедљиво освојио злато са убедљивим победама у полуфиналу са Италијом и финалу са Хрватском 11:4. Та се прича завршила 2016. освајањем Рија. Гоцић и ја смо се повукли а екипа је наставила са врхунским резултатима.

Као успешан тренер Вашаша, трећи у првенству Мађарске одлично зна шта се догађа у српском ватерполу и колико вреди овај тим:

- Пресрећан сам како изгледај. На прави начин ти млади играчи представљају Србију. Имају срећу што их води Дејан Савић. Сада као тренер схватам неке његове потезе. Баш га пратим. Имају играчи срећу што их је храбро гурнуо у ватру, на озбиљно такмичење. Мало сам страховао од Американаца али је све завршено како треба.

Никић, разумљиво не крије наклоност српском тиму.

- Наравно, па коме ћу и верујем да то исто раде и сви моји другари који су се опростили. Не требају нам поређења са 2016, па са Токијом и сви осећамо да смо део приче. Нека наставе да играју како знају и то ће бити довољно да сви будемо задовољни.

Дошли су тада Савић и играчи, срдачни сусрети, кратке приче и најлепше Бобине жеље српским играчима да буду како треба.