Dušan Mandić: Hoću zlato i u Parizu!

0

Dušan Mandić, o godini koja mu je donela pregršt radosti, od olimpijskog i klupskog zlata do povratka kući

FOTO: M. Rašić

Teško da je moglo više. Kada smo dogovarali novogodišnji razgovor, razmišljali smo da radni naslov bude „Pet velikih Mandinih dana”.

Moglo je da bude tako, obzirom da je u drugoj polovini godine Dušan Mandić postao osvajač Lige šampiona sa Pro Rekom uz proglašenje za MVP finalnog turnira, da je u avgustu stigao do drugog olimpijskog zlata, da je potpisao za Novi Beograd, da je postao prvi srpski igrač dobitnik priznanja Total-vaterpola za najboljeg igrača sveta u 2021. Malo li je, ma dovoljno za čitavu karijeru.

- Najbolja godina? Zaista Liga šampiona, Olimpijske igre, sve kako se poželeti može. Da, moja najbolja godina – zaključkom počinje priču.

Kako god tekle analize, na počasnom mestu je Tokio. Neverovatnih 15 dana, dana čiji se minuti, sati pamte čitav život. Od tihog ulaska u olimpijsko selo, utakmica uspona i padova, slavlja na kraju iz sijaset pratećih sitnica koje život znače.

- Nije bio pritisak kao pred Rio. Sa druge strane znali smo šta Tokio znači za naše velike igrače i svi zajedno smo hteli da nam bude lepo, da na kraju budemo ponosni urađenim. Tu nam je Rio pomogao. Rio u kojem smo sami sebe doveli na ivicu ambisa, a onda snagom karaktera i kvaliteta pokazali ko smo. Sada smo znali da su važne samo poslednje tri utakmice, da grupa služi da se uigramo, da sve pobede nisu imperativ.

Poraz od Španije u grupi zatim Hrvatske nisu shvaćeni tragično. Ali…

- Progutali smo još jednom špansku knedlu, znali smo gde grešimo ali poraz nikad nije opcija. Boleli su golovi protiv Hrvata. Nismo tim koji igra na gol više, već na odbranu kao adut. Tog aduta sada nije bilo i mali alarm je bio tu.

Počele su razne priče. I kod kuće i u svetu vaterpola. Čuvene „neponovljive” to nije doticalo.

- Čuli smo i mi da je Rio bio zapravo naše poslednje veliko takmičenje. Skupili smo se. Zatim smo protiv Australije odigrali perfektno, osetili onu našu snagu, moć, veru u sebe. Pobedom protiv Crne Gore poslali smo poruku svima, posebno Italijanima koji su nas čekali u četvrtfinalu. LJudi tu smo, Srbija je stigla. Mogli su da nas Italijani izbegnu, ali su rešili da igraju pa šta bude. Cenim to, jer ni mi, i kada smo mogli, nismo kalkulisali.

„Savić je debitantima rekao da je finale meč njihovih života, a nama ostalima da je finale više od života”

U Italiji je proveo šest lepih godina, prijateljstva za čitav život. Sada priče sa drugarima nije bilo. Vajber druženja su utihnula.

- Imamo razne grupe ali nije bilo nikakvih priča. Nikad ne znaš kuda mogu da te odvedu. Malo je direktor Pro Reka Felugo čačkao, brzo je odustao. Zajedno sve je bilo fer i korektno. Dve sjajne četvrtine u kojoj je razlika mogla da bude i veća, ali je bilo važno da je odbrana ponovo na sceni. Ne zaboravite, odbranili smo se u momentu sa trojicom igrača manje. To mi je jedan od najvažnijih utisaka turnira. Svi su videli ko smo. Priče, po kuloarima, su prestale.

Nema mnogo osvojenih turnira u kojem je polufinale bilo teže od finala. Opet Španija, u svojoj dugoj seriji pobeda, dužnik iz prvog kola.

- Znali smo njih, znali su nas. Znali smo i da će biti pakleno ali smo i znali da teško neko može da nas pobedi dva puta. Bili smo srećni zbog načina na koji smo ušli u polufinale. Počeli smo sjajno, poveli 2:0. I tada smo ušli u njihovu mašinu. Imaju sjajan kvaliteta, blistavog golmana Pineda, niz vrhunskih igrača.

Odigrao je preko 200 utakmica za reprezentaciju. Veliki broj finala.

- Ni jedna nije bila kao ova. Za mene, olimpijsko polufinale u Tokiju je najteža u našim karijerama.

POVRATAK U BEOGRAD

Sredinom godine je potpisao za Novi Beograd. Objašnjava:

- Zasitio sam se Italije. Svidela mi se priča, povratak reprezentativaca u Beograd. Do sada nismo blistali, moraju kockice da se slože i optimista sam. Tu mi je porodica, kod kuće sam. Ništa lepše.

SLAVLJE U CRNOJ GORI

Priređen mu je sjajan doček u Tivtu, prijatelji, rodbina, gosti, turisti uz bakljadu na dočeku.

- Nezaboravan momenat. Ne znam koliko je ljudi bilo, svi su slavili uz pesme sa regionalnih prostora i svu dobili piće, svi koji su prošli.

EVROPA SA PRO REKOM

Posle pet promašaja u šestom je pogodio. U svom Beogradu je sa Pro Rekom stigao do trona Lige šampiona.

- Bila je tenzija kod nas, izgubili smo pre toga prvenstvo. Igralo se u mojoj zemlji, mom Beogradu. Kao da je neko gledao odozgo. Dao sam maksimum, pobedili Hanover, Barselonetu i Ferencvaroš. Zvanje MVP mi nikada nije bio cilj. Sve je to tim.

Pričati o tom meču a ne pomenuti sporni gol, kojim Španci u poslednjoj četvrtini odlaze na 8:6, je nedopušteno.

- Kad da je juče bilo. Odbranili smo se sa dva igrača manje, gubili 7:6, krenuli da izjednačimo, kada stiže ta odluka. To nije sporno, jer ničeg spornog nije bilo. Nije bio gol, ni Španci, ni jednim gestom nisu pokazali da su oštećeni. Tada sam video koliko su se obradovali, radost zbog nečega što im je poklonjeno. I tada rade emocije, budi se inat, reakcija na nepravdu a njihovo ponašanje me je baš iznerviralo. Kao da smo sebi rekli „e sada ćemo da…”. Igrali smo kao u transu, stizali na 8:8, pa na 9:9 i onda Filipov gol.

Pogodak kapitena opisuje jednom rečju:

- Epski!

Španaca posle tog momenta nije bilo. Kao da je neko gledao sa neba:

- Do tog poklona su bili sjajni, na čitavom turniru. Ali taj gol… Brate, ne možeš da se raduješ pogotku koji nisi postigao. Učinili su sebi medveđu uslugu, na kraju ostali bez medalje.

Tada je Manda posle utakmice ispalio rečenicu koja je imala blizu 45.000 pregleda na Jutjubu.

- Da, „Ima Boga, najbolji smo. Ima Boga”. Nisam bio svestan da smo pobedili, ma niko nije bio. Moje reči su stizale iz srca. Osetilo se to u svlačionici kod svih igrača, trenera, čuli smo da je slino bilo i kod kuće. Prošli smo kroz pakao, stigli u raj. Tih dana su igrači Srbije, velikih imena i karijera, potpuno zaboravili na to ko su i šta su, nas, koji ostajemo, su gurnuli u vatru, potpuno verujući, pružili su nam podršku. To je vrlina velikih ljudi. Sada smo svi preuzeli odgovornost a njihova snaga, znanje sa jedne i smirenost sa druge strane su bili ključni faktor.

Druga važna karika je bio čovek sa klupe, Dejan Savić, trenerska institucija, ne samo u vaterpolu. Ne samo u Srbiji.

- Eh, Deki… Sve zna, sve ima u malom prstu. Sve je namestio kako treba. Preuzeo je teške korake, za neke nepopularne. Pogodio je. Kao uvek.

Da zna, omiljeni selektor je pokazao na skupu pred finale. Čuveni sastanak uoči polaska se pamti:

- Šok! Osetio sam da nešto sprema, kada je dan-dva ranije tražio telefone supruga, roditelja. Izmislio je da kao traže novinari da ih intervjuišu. I na sastanku, koji za finale često i nije potreban, jer igraš finale, prozborio je nekoliko rečenica.

Bile su uobičajene, jasne, kratke. I onda…

- I onda kaže, „čekajte da vam nešto pokažem”. I tada je pustio video snimak koja traje desetak minuta. Smenjivali su se članovi naših porodica, slali poruke, hrabrili. Ponavljam, šok.

Reakcija:

- Spustili smo glave, pa se onda gledali i na kraju svi zaplakali. I on je sedeo u ćošku, ne mogu da se setim da li je suzio, ali mu nije bilo svejedno.

„Španci su se radovali golu koji nisu postigli. To me je baš iznerviralo. Krenuli smo i rekli sad ćemo da vam…”​

Usledila je ključna rečenica:

- Polazeći na bazen rekao je debitantima Laziću, Rašoviću i Dedoviću „Momci sada igrate utakmicu života”. Nama, sa već osvojenim zlatom iz Rija je samo kazao „ A vaša utakmica je više od života”. Tih sat vremena su baš za čitav život, sat koji vas menja, diže, pokazuje ko ste i šta ste.

Finale je bilo kao penal. Razlika u kvalitetu jasna i Grcima:

- Bili smo istrošeni, oni rasterećeni sa već zvanjem heroja u zemlji. Odlično su igrali sve vreme, zaslužili finale. Bili su presrećni i posle poraza i mislim da im je bilo najlepše da , ako treba da izgube, da izgube od nas, da budu učesnici finala koji će se pamtiti po mnogim stvarima. Igrali smo kad je trebalo, sećam se da sam jednom šutirao, da se mnogima činilo, da je okvir gola pukao.

Slavlje u sobama, na aerodromu, čuveni detalji uz „A sad adio”.

- Da li smo bili svesni uspeha? Ne znam, osetili smo ponos zbog završetka priče, veličanstvenog oproštaja Fiće, Prleta, Miće, Duleta, Stefana i Gojka. Otišli su baš kako treba, na veličanstven način. Kraj nestvarne reprezentacije. Više ništa neće biti isto.

Stižemo do budućnosti, do novih izazova:

- Idemo dalje. Pred Tokio bih na pitanje o medalji odgovorio da je prihvatam ali da idemo na zlato.

Naravno usledilo je pitanje za Pariz:

- Pariz……

Ćutanje je trajalo skoro minut. Upozorio sam ga da baterija na telefonu nije večna:

- Sve što kažem nezgodno je. Eto, hoću zlato u Parizu. Sva takmičenja bih do tada žrtvovao. Jer, Igre su Igre. Sve je teško da se osvoji, ali Igre su Igre. Poslednji atom snage ću da izvučem. To je relativno nova ekipa. Selektor je radio sjajnu stvar igrajući sa podmlađenim snagama u Almatiju, Gvanžuu, Univerzijadi…. Malo njih shvata taj genijalan potez. Dva tri koraka je ispred svih.

Srbija, Srbija, Srbija… Stalno na postolju, najčešće na najvišem. Ima li straha da smo dosadili i Bogu i ocu:

- Možda, ne zanima me. Reći ću vam ovako – privilegija je biti tu, lepo je biti tu i kada je tako nećeš to da lako prepustiš. To je motiv, neću i ne želim to nikome da prepustim.

Završili smo, čekao sam da u kafiću ispali drugu čuvenu rečenicu:

- Hoće li neko na vaterpolo ?

Nije to učinio, ali pogledi prisutnih, gurkanja dok je odlazio, su jasno pokazali da je Dušan Mandić, zapravo, čovek koji je uspeo, koji je daleko premašio svoje snove kao klinac da bar jednom zaigra na Olimpijskim igrama.

Manda Nacionale.

Komentari (0)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru