Почетна / Ватерполо / Репрезентација

Душан Мандић: Хоћу злато и у Паризу!

Душан Мандић, о години која му је донела прегршт радости, од олимпијског и клупског злата до повратка кући
ФОТО: М. Рашић

Тешко да је могло више. Када смо договарали новогодишњи разговор, размишљали смо да радни наслов буде „Пет великих Мандиних дана”.

Могло је да буде тако, обзиром да је у другој половини године Душан Мандић постао освајач Лиге шампиона са Про Реком уз проглашење за МВП финалног турнира, да је у августу стигао до другог олимпијског злата, да је потписао за Нови Београд, да је постао први српски играч добитник признања Тотал-ватерпола за најбољег играча света у 2021. Мало ли је, ма довољно за читаву каријеру.

- Најбоља година? Заиста Лига шампиона, Олимпијске игре, све како се пожелети може. Да, моја најбоља година – закључком почиње причу.

Како год текле анализе, на почасном месту је Токио. Невероватних 15 дана, дана чији се минути, сати памте читав живот. Од тихог уласка у олимпијско село, утакмица успона и падова, славља на крају из сијасет пратећих ситница које живот значе.

- Није био притисак као пред Рио. Са друге стране знали смо шта Токио значи за наше велике играче и сви заједно смо хтели да нам буде лепо, да на крају будемо поносни урађеним. Ту нам је Рио помогао. Рио у којем смо сами себе довели на ивицу амбиса, а онда снагом карактера и квалитета показали ко смо. Сада смо знали да су важне само последње три утакмице, да група служи да се уиграмо, да све победе нису императив.

Пораз од Шпаније у групи затим Хрватске нису схваћени трагично. Али…

- Прогутали смо још једном шпанску кнедлу, знали смо где грешимо али пораз никад није опција. Болели су голови против Хрвата. Нисмо тим који игра на гол више, већ на одбрану као адут. Тог адута сада није било и мали аларм је био ту.

Почеле су разне приче. И код куће и у свету ватерпола. Чувене „непоновљиве” то није дотицало.

- Чули смо и ми да је Рио био заправо наше последње велико такмичење. Скупили смо се. Затим смо против Аустралије одиграли перфектно, осетили ону нашу снагу, моћ, веру у себе. Победом против Црне Горе послали смо поруку свима, посебно Италијанима који су нас чекали у четвртфиналу. Људи ту смо, Србија је стигла. Могли су да нас Италијани избегну, али су решили да играју па шта буде. Ценим то, јер ни ми, и када смо могли, нисмо калкулисали.

„Савић је дебитантима рекао да је финале меч њихових живота, а нама осталима да је финале више од живота”

У Италији је провео шест лепих година, пријатељства за читав живот. Сада приче са другарима није било. Вајбер дружења су утихнула.

- Имамо разне групе али није било никаквих прича. Никад не знаш куда могу да те одведу. Мало је директор Про Река Фелуго чачкао, брзо је одустао. Заједно све је било фер и коректно. Две сјајне четвртине у којој је разлика могла да буде и већа, али је било важно да је одбрана поново на сцени. Не заборавите, одбранили смо се у моменту са тројицом играча мање. То ми је један од најважнијих утисака турнира. Сви су видели ко смо. Приче, по кулоарима, су престале.

Нема много освојених турнира у којем је полуфинале било теже од финала. Опет Шпанија, у својој дугој серији победа, дужник из првог кола.

- Знали смо њих, знали су нас. Знали смо и да ће бити паклено али смо и знали да тешко неко може да нас победи два пута. Били смо срећни због начина на који смо ушли у полуфинале. Почели смо сјајно, повели 2:0. И тада смо ушли у њихову машину. Имају сјајан квалитета, блиставог голмана Пинеда, низ врхунских играча.

Одиграо је преко 200 утакмица за репрезентацију. Велики број финала.

- Ни једна није била као ова. За мене, олимпијско полуфинале у Токију је најтежа у нашим каријерама.

ПОВРАТАК У БЕОГРАД

Средином године је потписао за Нови Београд. Објашњава:

- Заситио сам се Италије. Свидела ми се прича, повратак репрезентативаца у Београд. До сада нисмо блистали, морају коцкице да се сложе и оптимиста сам. Ту ми је породица, код куће сам. Ништа лепше.

СЛАВЉЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Приређен му је сјајан дочек у Тивту, пријатељи, родбина, гости, туристи уз бакљаду на дочеку.

- Незабораван моменат. Не знам колико је људи било, сви су славили уз песме са регионалних простора и сву добили пиће, сви који су прошли.

ЕВРОПА СА ПРО РЕКОМ

После пет промашаја у шестом је погодио. У свом Београду је са Про Реком стигао до трона Лиге шампиона.

- Била је тензија код нас, изгубили смо пре тога првенство. Играло се у мојој земљи, мом Београду. Као да је неко гледао одозго. Дао сам максимум, победили Хановер, Барселонету и Ференцварош. Звање МВП ми никада није био циљ. Све је то тим.

Причати о том мечу а не поменути спорни гол, којим Шпанци у последњој четвртини одлазе на 8:6, је недопуштено.

- Кад да је јуче било. Одбранили смо се са два играча мање, губили 7:6, кренули да изједначимо, када стиже та одлука. То није спорно, јер ничег спорног није било. Није био гол, ни Шпанци, ни једним гестом нису показали да су оштећени. Тада сам видео колико су се обрадовали, радост због нечега што им је поклоњено. И тада раде емоције, буди се инат, реакција на неправду а њихово понашање ме је баш изнервирало. Као да смо себи рекли „е сада ћемо да…”. Играли смо као у трансу, стизали на 8:8, па на 9:9 и онда Филипов гол.

Погодак капитена описује једном речју:

- Епски!

Шпанаца после тог момента није било. Као да је неко гледао са неба:

- До тог поклона су били сјајни, на читавом турниру. Али тај гол… Брате, не можеш да се радујеш поготку који ниси постигао. Учинили су себи медвеђу услугу, на крају остали без медаље.

Тада је Манда после утакмице испалио реченицу која је имала близу 45.000 прегледа на Јутјубу.

- Да, „Има Бога, најбољи смо. Има Бога”. Нисам био свестан да смо победили, ма нико није био. Моје речи су стизале из срца. Осетило се то у свлачионици код свих играча, тренера, чули смо да је слино било и код куће. Прошли смо кроз пакао, стигли у рај. Тих дана су играчи Србије, великих имена и каријера, потпуно заборавили на то ко су и шта су, нас, који остајемо, су гурнули у ватру, потпуно верујући, пружили су нам подршку. То је врлина великих људи. Сада смо сви преузели одговорност а њихова снага, знање са једне и смиреност са друге стране су били кључни фактор.

Друга важна карика је био човек са клупе, Дејан Савић, тренерска институција, не само у ватерполу. Не само у Србији.

- Ех, Деки… Све зна, све има у малом прсту. Све је наместио како треба. Преузео је тешке кораке, за неке непопуларне. Погодио је. Као увек.

Да зна, омиљени селектор је показао на скупу пред финале. Чувени састанак уочи поласка се памти:

- Шок! Осетио сам да нешто спрема, када је дан-два раније тражио телефоне супруга, родитеља. Измислио је да као траже новинари да их интервјуишу. И на састанку, који за финале често и није потребан, јер играш финале, прозборио је неколико реченица.

Биле су уобичајене, јасне, кратке. И онда…

- И онда каже, „чекајте да вам нешто покажем”. И тада је пустио видео снимак која траје десетак минута. Смењивали су се чланови наших породица, слали поруке, храбрили. Понављам, шок.

Реакција:

- Спустили смо главе, па се онда гледали и на крају сви заплакали. И он је седео у ћошку, не могу да се сетим да ли је сузио, али му није било свеједно.

„Шпанци су се радовали голу који нису постигли. То ме је баш изнервирало. Кренули смо и рекли сад ћемо да вам…”​

Уследила је кључна реченица:

- Полазећи на базен рекао је дебитантима Лазићу, Рашовићу и Дедовићу „Момци сада играте утакмицу живота”. Нама, са већ освојеним златом из Рија је само казао „ А ваша утакмица је више од живота”. Тих сат времена су баш за читав живот, сат који вас мења, диже, показује ко сте и шта сте.

Финале је било као пенал. Разлика у квалитету јасна и Грцима:

- Били смо истрошени, они растерећени са већ звањем хероја у земљи. Одлично су играли све време, заслужили финале. Били су пресрећни и после пораза и мислим да им је било најлепше да , ако треба да изгубе, да изгубе од нас, да буду учесници финала који ће се памтити по многим стварима. Играли смо кад је требало, сећам се да сам једном шутирао, да се многима чинило, да је оквир гола пукао.

Славље у собама, на аеродрому, чувени детаљи уз „А сад адио”.

- Да ли смо били свесни успеха? Не знам, осетили смо понос због завршетка приче, величанственог опроштаја Фиће, Прлета, Миће, Дулета, Стефана и Гојка. Отишли су баш како треба, на величанствен начин. Крај нестварне репрезентације. Више ништа неће бити исто.

Стижемо до будућности, до нових изазова:

- Идемо даље. Пред Токио бих на питање о медаљи одговорио да је прихватам али да идемо на злато.

Наравно уследило је питање за Париз:

- Париз……

Ћутање је трајало скоро минут. Упозорио сам га да батерија на телефону није вечна:

- Све што кажем незгодно је. Ето, хоћу злато у Паризу. Сва такмичења бих до тада жртвовао. Јер, Игре су Игре. Све је тешко да се освоји, али Игре су Игре. Последњи атом снаге ћу да извучем. То је релативно нова екипа. Селектор је радио сјајну ствар играјући са подмлађеним снагама у Алматију, Гванжуу, Универзијади…. Мало њих схвата тај генијалан потез. Два три корака је испред свих.

Србија, Србија, Србија… Стално на постољу, најчешће на највишем. Има ли страха да смо досадили и Богу и оцу:

- Можда, не занима ме. Рећи ћу вам овако – привилегија је бити ту, лепо је бити ту и када је тако нећеш то да лако препустиш. То је мотив, нећу и не желим то никоме да препустим.

Завршили смо, чекао сам да у кафићу испали другу чувену реченицу:

- Хоће ли неко на ватерполо ?

Није то учинио, али погледи присутних, гуркања док је одлазио, су јасно показали да је Душан Мандић, заправо, човек који је успео, који је далеко премашио своје снове као клинац да бар једном заигра на Олимпијским играма.

Манда Национале.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.