Каријера за понос. Светски првак 2009, вицешампион 2011, трећи у Европи 2010, победник Светског купа 2010, Светске лиге 2007, 2010, 2011...
- Нисам једино био учесник Олимпијских игара. Имао сам жељу да се опростим против Хрвата у финалу Лонодону 2012, али није се дало – прича Аврамовић.
Дете Партизана. Логично, син Зорана двоструког освајача Купа шампиона, дугогодишњег функционера тима са Бањице.
- Почео сам у првом основне код чувених Мирка и Пере. Касније нас је преузео Дејан Удовичић који је од нас направио људе и играче. Када се прва постава напустила клуб 2003. добили смо шансу и играли девет година заједно. Борили смо се са Јадраном, касније у слабијој лиги Србије били без премца. Били смо трећи на Ф4 у Милану и Напуљу када је Партизан играо најбоље. Пред крај наредне сезоне сам напустио клуб и нисам играо у Риму када је освојена седма титула првака Европе.
Имао је договор са Аквакјаром али се определио за Црвену звезду.
- Моје три најлепше сезоне. Радио сам Дејаном Савићем и са њим је било највеће задовољство да тренирам. Прве године смо намучили Партизан у финалу Купа и првенству. Једну утакмицу смо изгубили на продужетке и то је било први пут да Партизан у Србији не победи у регуларном делу. Били су ту Гојко Пијетловић, Југа Васовић, био сам међу носиоцима игре.
Наредне године Звезда се појачала Прлаиновићем, Душком Пијетловићем, Рађеном, Вапенским, Шефиком.
- Памтим сјајну атмосферу и победу у финалу Купа Србије на Бањици против Партизана. Тада је и Раднички био моћан, одиграли смо пет сјајних утакмица у финалу плеј-офа. Пред одлучујућу утакмицу било је тензије. Таш је био пун сат времена пре почетка. Сећам се у свлачионици нас је Савић погледао онако стегнуте и рекао: „Не био вам у кожи“. Кад се насмејао, насмејали смо се и ми и на крају победили.
Годину је украсила титула првака Европе на Бањици. Аври се вратило. Освојио је трофеј и постигао гол одлуке:
- Тако се намести. Југ је био велики фаворит, добио нас је два пута. Видели смо да се мучио са Партизаном. Нисмо имали шта да изгубило и оној прелепој атмосфери смо славили. Незаборавно. Гол ? Ма битни су победа и пехар.
И наредне године Звезда је освојила дуплу круну, уз погодак Шефика у последњем секунду финала против Радничког.
- Лепо је да се то Шелету десило. Увек је носио неку добру атмосферу и често је шутирао са гола на гол.
Из Звезде је отишао у Орадеу и сплетом околности на пола сезоне прешао је у Ференцварош. Лепе године у којима је највећи мађарски клуб почео успон. Наредне је дошао Ћук, затим Стефан Митровић. Освојен је Евро куп. После тога Егер, такође квалитетан састав.
- Мађари јако цене ватерполисте, воле овај спорт. Сећам се када сам одлазио из Егера добио сам видео са својим головима, поклоне, баш права атмосфера. Наставио сам у Сабадељу, исто лепо искуство. Били смо зрели за финале са Барселонетом али је све корона зауставила.
Стигао је позив Новог Београда, желео је да ради са Владимиром Вујасиновићем:
- Био је сјајан играч, хтео сам да ме тренира. Имали смо толико малера и остали без трофеја. Несрећан пораз од Вуљагменија, остали смо без Купа Србије. Спремали смо се за финале и ситнице су пресудиле да не победимо одлични Раднички.
На репрезентативној сцени је почео код Поробића а на припремама за ЕП у Београду 2006. био је до последњег дана.
- Отпали смо Гојко Пијетловић и ја. Дебитовао сам у Новом Саду у Светској лиги, играо затим у Шибенику. У истом такмичењу 2007. у Берлину сам играо све утакмице до финала. Морао сам на Универзијаду, Стефан Митровић на јуниорско светско. Да су ми авионску карту померили био бих и у финалу.
После Игара у Пекингу, у новој репрезентацији је заузео своје место на незгодној страни, поред Филиповића и Гоцића.
- Мислим да је та каријера била успешна. Ко да заборави дане у Риму, драматичне утакмице са Италијом пред њиховом публиком, Мађарима када смо били без центара већи део, Хрватском у полуфиналу и са Шпанијом у чувеном мечу за злато. Затим сјајна Светска лига у Нишу, злато у предивном амбијенту, освајање Светског купа у Орадеи убедљивом победом против Хрвата. Касније смо били испражњени и трећи у Загребу на европском. Наредна година је била моја последња у репрезентацији. Освојили смо Светску лигу у Фиренци и визу за Лондон, после сребро у Шангају на Светском. Удовичић ми је рекао да хоће да проба друге играче, да рачуна на мене, али се никада више нисам вратио.
Опростио се у 35. години. Каже да је могао још али да је осетио да то више није то.
- Осетио сам да не могу да тренирам, да пружим оно што сам пружао. Доведени су млади играчи, мотивисани, прави се тим за титулу првака Европе. Ред је био да се склоним. Доста је.
И за крај:
- Од првог основне до краја прошле сезоне. Доста је било и лепо је било.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.