Гробари и у Чешкој разједињени: Једна група на југу, друга на западу, трећа није могла ни до улазница!

Кад су већ 13 година морали да чекају на пролеће на међународној сцени и слику за незаборав, своје љубимце кратким рукавима у шеснаестини финала Лиге Европе, није ни чудо што су навијачи Партизана, из Србије и свих крајева Старог континената.

На главном градском тргу симпатичног, барокним здањима украшеног места са око 180 хиљада становника, око поднева могле су да се уоче повеће групе Гробара. С погледом на велепну катедралу и синагогу, после оне у Будимпешти, другу највећу у Европи, доминантан језик био је српски!

– Ође би могао да паркирам – колони иза себе добацио је из „бесног” аутомобила корпулентни момак у дуксерици са обележјима српског првака, судећи по акценту и изгледу очито из црногорских крајева.

У пријатном амбијенту ресторана Жумбера, с дрвеним екстеријером и мирисом свеже спремљених вепрових коленица, сви столови су били резервисани за екипе Партизанових тифоза, лепо расположених и настројених песми у славу вољеног клуба.

– Где год ти да играш ту су твоји Гробари... – прихватало би се, одушевљено, „на прву”.

Градско језгро, упадало је у очи, било је обезбеђено јаким полицијским снагама, једини инцидент, како чусмо, избио је у трамвају, али је брзо локализован, без ескалације насиља.

Стадион на почетку утакмице није био испуњен до последњег места, неверицу међу домаћим љубитељима фудбала изазивала је подела међу Гробарима (присутно преко 1.000), стационираним на југу, иза гола и западу, на другом нивоу.

Према информацијама упућених, трећа група, пошто јој није дозвољено да пазари улазнице, требало је да уђе у модерно здање с присталицама Викторије.

– Скачи, играј, нападај – одјекивало је Плзењом док су Марко Јанковић и Леандре Тавамба у уводним минутима сусрета плели мрежу испред гола обазривог Алеша Хрушке...