Ноле, заборави број 1

Зашто је Роџер Федерер, иако најстарији од свих највећих асова, једини здрав и на два корака од освајања Аустралијског опена, док остали великани муку муче са лекарима?

Зато што је Швајцарац на време и на прави начин решио дилему која мучи све велике тенисере у по уласку у тридесете – здравље или број 1. А то је – не сме се јурити прво место на светској листи.

Федерер је прошлу годину феноменално почео, освојио Мелбурн, Индијан Велс и Мајами и када се чинило да више ништа не може да га заустави на повратничком походу на врх тениске пирамиде – он је потпуно жртвовао сезону на шљаци. Прескочио је Монте Карло, Мадрид, Рим и Ролан Гарос и практично се одрекао шансе да без много муке поново буде најбољи на светској листи.

С друге стране, Рафаел Надал који је такође феноменално одиграо прошлу годину, играо је све што је могао како би се вратио на прво место. Играо је и оне турнире који преоптерећују његов истрошени организам и – ево га опет на боловању.

Да је Надал, као Федерер на шљаци, например, после освајања Ју-Ес опена, проредио такмичарски календар, а не урадио то тек када се повредио, можда би сада и он играо потпуно здрав у Мелбурну.

Трећи пример, Енди Мари је у невероватној завршници освојио све титуле у финишу 2016, завршио је на броју 1 и – његово тело се распало. Играо је повређен у првом делу 2017, летос оперисао кук, пре две недеље још једном урадио исто и сада нико живи не зна да ли ће опет играти тенис на некадашњем нивоу када се у јуну врати на терен.

Али док се Мари и може оправдати јер никада раније није био први на свету и ни по коју цену не би одустао од такве шансе, Надал је направио велику грешку. Био је број 1 више пута и заиста није морао поново да јури овај ловор.

Зато Ноле, када се врати на терен, мора да следи Федереров пример – играти четири грен слема и оне мастерсе 1.000 који се уклапају као припремни. Сва остала такмичења потпуно заборавити. Ноле је недавно објавио такмичарски календар који овако нешто и најављује, у њему нема Монте Карла јер је шест недеља пре Ролан Гароса и нема функцију припремног турнира.

Проблем са првим местом на светској листи је што јурњава никада не престаје. Таман се учврстите на врху, а оно долази на ред одбрана поена од прошле године. А када је разлика на врху мала, сваки поен је битан и онда се играју турнир који и нису претерано важни.

У каријерама највећих асова, поготово у зрелијим годинама, далеко је важније ко осваја највеће титуле него ко је први на АТП листи. Наравно, најбоље је када се уједине оба ловора, али када мора да се бира, а тај тренутак је стигао сву петорицу највећих шампиона данашњице (Федерер, Надал, Ђоковић, Мари и Вавринка) онда је најбоље определити се за четири такмичења који од играча стварају легенде.