ЧЕЛИНЏ: Јеленини тренери

Пише: Војин Величковић

Свађа којој је посредством телевизије из Мајамија сведочио цео тениски свет, још једном је понудила одговор на питање зашто је Јелена Јанковић тако далеко од врха ВТА рејтинга, зашто тавори на 54. месту када по квалитету сигурно заслужује далеко бољу позицију.

Као и зашто губи мечеве у којима се налази на поен од тријумфа

- То је лоше, зато што ја осећам оно што ти не осећаш. Лоше радиш. Није добро, брате, јако је лоше. Ресетовао си ме. Ти си баш крив. Рекла сам ти, јер ја верујем у своје, не можеш да ми говориш, играј као робот – овим речима је најбоља тенисерка света за 2008. грмела на свог старијег брата Марка и повременог тренера док је он покушавао да је прибере после пропуштене прилике да на 5:3 у трећем сету одсервира победу против Казахстанке Шведове.

Овде уопште није битно шта је Марко говорио јер то није суштина проблема. Суштина је да Јелена нема поверења у њега, јер осим поменуте грдње, после претходне паузе није послушала ни његове савете.

Логично је да се одмах поставља питање, која је сврха имати тренера у кога немате поверење, чије савете не слушате, са киме се свађате у пресудним моментима. Казна је одмах уследила, Јелена је поражена од тенисерке која у синглу није постигла ни делић њених успеха, али се – гле чуда – тренутно налази испред ње на ВТА листи као број 50.

Тенис као породична мануфактура није тако редак, ни увек неуспешан. Нити је увек неопходан предуслов да рођак има велико тениско искуство. Прва асоцијација је сигурно Рафаел Надал и његов стриц.

Није Тони имао ни дан радног стажа у врхунском тенису а ипак је довео краља шљаке до девет титула на Ролан Гаросу и броја 1. Још је сличних примера, мада не толико успешних, али има и оних других.

Јеленина сарадња са Марком не спада у ред успешних из простог разлога што је она своје највеће успехе постигла са искусним, прекаљеним стручњацима. Била је прва на свету и одиграла финале Ју-Ес опена када јој је секундирао Шпанац Ричи Санчес.

Била је на прагу финала Ролан Гароса када је уз њу био Чип Брукс, доказани тренер из Академије Болитијери. Са њим је освојила и последњу велику титулу у каријери, у Индијан Велсу 2010.

Било је, наравно, још квалитетних стручњака у каријери Џеј-Џеј са којима није имала такве резултате, али никада их није имала са тренерима који иза себе немају велико искуство, а међу њих спада и Марко.

У Јелениној игри се последњих година осећа да нема уз себе стручњака са ауторитетом који зна шта када треба да каже, шта треба да уради, а не да је ресетује у преломним тренуцима.

Да је Јелена после свађе победила, рекли бисмо да јој је пражњење било потребно да среди емоције. Али она је изгубила добијен сусрет, а то значи да јој тренер није помогао.

Уосталом, погледајте праксу осталих великих асова и ко са њима ради, па ћете схватити од колике је важности имати искусне тренере у сваком периоду своје каријере.