Горан Шарић, хрватски историчар и католички теолог, написао је интересантан текст на свом Фејсбук профилу поводом дисквалификације Новака Ђоковића на Ју-Ес опену.
Вреди га прочитати и поред неколико неколико грешака из сфере тениских података. Преносимо га у целини.
„Тог 22. маја била је субота и један дванаестогодишњак славио је рођендан, весело играјући тенис са пријатељима док су му изнад главе пролазили војни авиони који су више од два месеца сваки дан бомбардовали његову земљу.
Али он се није плашио, као што се нису плашили ни сви они грађани који су тих дана у мајицама на мету дежурали на мостовима, као што се није плашио ни Миленко Павловић кад се сам у неисправном мигу залетео на НАТО ескадрилу.
У малом Нолету пробудила се та искра пркоса, она српска потреба да се по било коју цену стане на црту неправди. Годину дана касније отишао је у Минхен, у тениску академију чувеног хрватског тренера Николе Пилића:
- Још тада сам знао да ће Новак бити први – присећао се касније Пилић.
Већ са 14 година Ђоковић је био троструки првак Европе - у синглу, дублу и екипно.
У 2008. осваја Аустралијски опен са само једним изгубљеним сетом на целом турниру, у 2011. је везао 43 победе за редом што је невиђен скор у свету тениса и освојио десет турнира, од којих три грен слема међу којима и Вимблдон и пет мастерса 1.000, у 2012. добива престижну награду Лауреус као најбољи спориста света, 2013. наставља са успесима, већ је 100 недеља први на АТП листи.
Следили су бројни трофеји, па повреде и засићење, а онда је Ђоковић показао врлину која краси оне највеће - повратак после пада. Поново осваја Вимблдон и враћа се на прво место, оно које му припада.
Наш народ каже да вам људи све могу опростити осим успеха. Западњаке не боли лоптица која је погодила судију у врат. Слично су урадили Аљаж Бедене пре десет дана у Њујорку и Роџер Федерер пре девет година на Аустралијском Опену, па нису били кажњени.
Западњаке боли што један Србин, Балканац, „инфериорна раса“ побеђује у њиховом „господском спорту“ који лажни енглески џентелмени (ако неко мисли да су Енглези господа, нека дође на Зрће) играју у белим рукавицама.
Они који су изградили царства на муци и крви Индијанаца, црнаца, Абориџина, Индијаца, они који су вршили културоциде по целој кугли земаљској (јер кад Пинк пантери украду једну слику то је криминал, а кад западњаци покраду сво благо Инка или Египћана, то је љубав према уметности), они се обуку у бело и уживају у тенису.
И сваки пут њихове фаворите у које су уложени милиони евра побеђује један скроман Србин.
То што тај Србин не верује у њихове верзије историје, у присилне вакцинације и ђубре које нам шаљу под етикетом прехрамбених артикала још су му додатне „мане“.
- Ноле је најпотпунији човек којег сам у животу упознао - рекао ми је Семир Османагић, док смо стајали у подножју босанске пирамиде Сунца.
Нисам могао а да се не сложим са тим речима. Своју величину Новак је показао толико пута да ми књига не би била довољна да све опишем, њега није занимало себично гомилање евра и долара, он је скупљао оно благо за које Исус каже да му рђа и мољци не могу ништа.
Помагао је у тишини не само Србима, већ и Хрватима (више него већина хрватских спортиста), Бошњацима, слао помоћ у разне делове света. За многе од његових хуманитарних акција можда никад нећемо ни сазнати.
Ђоковић је архетип савршеног Србина, спој истинске духовности, преданог физичког рада, хуманитарног активизма и успеха у свом послу.
Србија неће бити велика онда кад њене карте буду исцртавали кафански националисти који личе на четнике из Булајићевих филмова.
Нити док се народ буде залуђивао задругама и султановим женама. Србија ће бити велика онда кад буде као Ноле.
Кад се врати својој правој историји и истинској светосавској духовности. Тада ће српски успеси заболети запад као Новакова лоптица.”
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.