ИСПОВЕСТ - Ромелу Лукаку: Сваки дан исти мени, хлеб и млеко, ваљда је то било једино што смо могли да приуштимо

3

Лукаку са Белгијом игра против Енглеске за треће место на Мондијалу у Русији

ФОТО: Бета/АП

На сајт „Играчка трибина” можете прочитати исповести фудбалских звезда. Преносимо вам врло емотивну причу белгијског аса Ромела Лукакуа, која ће вам свакако пробудити емоције. Некоме можда буде и мотив да га достигне. Или барем да се не преда уколико се нађе у сличној ситуацији.

Сећам се тог момента кад сам схватио да смо шворц. И даље јасно видим тај призор - мајку поред фрижидера и тај израз њеног лица...

Имао сам шест година и за време школске паузе сам долазио кући на ручак. Сваки дан исти мени: хлеб и млеко. Кад си клинац, о томе и не размишљаш. Ваљда је то било једино што смо могли да приуштимо.

Онда је дошао тај дан. Стигао сам кући, ушао у кухињу и видео мајку покрај фрижидера са кутијом млека. Као и увек. Али, овај пут је нешто мешала у тој кутији. Мућкала је, схватате? Нисам одмах разумео шта то ради. Али кад ми је донела ручак, а смејала се као да је све у реду, онда сам схватио. Мешала је воду са млеком. Нисмо имали довољно новца да прегурамо целу недељу. Били смо шворц. Нисмо били само сиромашни, него шворц!

Мој отац је био професионални фудбалер, али при крају каријере и сав новац је био потрошен. Прво што се догодило - искључили су нам кабловску телевизију. Дакле, није више било фудбала. Није било – УТАКМИЦЕ ДАНА. Није било сигнала.

Па онда кад дођем кући увече, светла су била угашена. Нисмо имали струје две, три недеље...

А онда кад пожелим да се окупам, није било топле воде. Мајка би је грејала на шпорету, па ме поливала са шољицом.

Било је и момената кад је морала да позајмљује хлеб из пекаре на крају улице. Пекари су знали млађег брата и мене, тако да су јој дозвољавали да узме хлеб у понедељак, а плати у петак.

Знао сам да се мучимо, али кад сам видео да меша воду и млеко? Схватио сам да је готово. Разумеш шта говорим, човече? То је био наш живот.

Тада нисам рекао реч. Нисам хтео да је стресирам. Само сам појео ручак. Али кунем се Богом, обећао сам себи тог дана. Као да је неко пуцнуо прстима и пробудио ме. Знао сам тачно шта морам да радим.

Нисам могао да гледам мајку да тако живи. Не, не и не! То не може.

Људи у фудбалу воле да говоре о менталној снази. Па, ја сам најснажнији момак којег можете срести, зато што се сећам ноћи у мраку са братом и мајком, молили смо се, размишљали, веровали да ће се нешто догодити.

Чувао сам то обећање дато себи дуго. Али, онда сам једног дана дошао кући из школе и видео мајку да плаче. Тада сам јој рекао:

„Мама, промениће се све. Видећеш. Играћу фудбал за Андерлехт и то ће бити ускоро. Биће добро, немој да бринеш.”

Имао сам шест година. Питао сам оца:

-Кад си почео да играш професионални фудбал?

- Са 16 година - одговорио је.

- У реду, нека буде 16 - рекао сам.

Догодиће се. За неко време.

Да вам кажем нешто. Сваку утакмицу коју сам играо била ми је као финале. Кад сам играо у парку, било је то финале. Кад сам играо током распуста било је то финале, кад сам играо у вртићу било је то финале. Смртно озбиљан.

Покушавао сам да поцепам лопту сваки пут кад је шутнем. Пуном снагом. Без техничког ударца. Нисам играо ФИФА, нисам имао Плејстејшн, нисам се играо около, покушавао сам да „вас убијем”.

Кад сам почео да растем, многи учитељи и родитељи су ме нервирали. Никад нећу заборавити први пут кад сам чуо да кажу:

- Хеј, колико година имаш? Кад си рођен?.

Реаговао сам у стилу:

- Молим? Да ли сте озбиљни?

Са 11 година играо у млађим селекцијама Лирса и један од родитеља из ривалског тима је пробао да ме спречи да играм:

- Колико година има овај мали? Где му је лична карта? Одакле је? - викао је.

„Шта? Одакле сам? У Антверпену сам рођен. Белгијанац сам”, мислио сам.

Мој отац није био тамо зато што није имао ауто да дође на гостујуће утакмице. Био сам сам, морао сам да држим до себе. Отишао сам и донео личну карту из торбе, показао је свим родитељима и они су проверавали.

Тада сам помислио:

- Убићу вам сина још више сада. Био сам спреман да га убијем, али сада ћу га тек уништити. Сад ћеш возити своје дете уплакано кући.

Желео сам да будем најбољи фудбалер у историји Белгије. То ми је био циљ. Не добар. Не велики. Најбољи. Играо сам бесан, због многих ствари. Зато што су пацови су трчали по нашем стану, зато што нисам могао да гледам Лигу шампиона, зато што сам знао како ме гледају други родитељи.

Имао сам мисију.

Кад сам имао 12 година, постигао сам 76 голова на 34 утакмице. Све сам их постигао носећи копачке свог оца. У једном тренутку су нам стопала била једнака, па смо их делили.

Једног дана сам позвао телефоном деду – мајчиног оца. Био је веома важна особа у мом животу. Повезаност са Конгом, одакле су моји отац и мајка. Причали смо телефоном и рекао сам:

- Иде ми сјајно. Постигао сам 76 голова и освојио титулу. Велики тимови су ме приметили.

Као и увек, он је желео да слуша моје приче о фудбалу, али тада је рекао:

- Да, Ром, да. То је сјајно. Али, можеш ли да ми учиниш услугу?.

- Наравно, шта треба? - одговорио сам.

- Можеш ли да пазиш на моју ћерку, молим те? - узвратио је.

Био сам збуњен. Нисам знао о чему тачно говори, али сам му рекао:

- Наравно, деко. Пазићу је, обећавам.

Пет дана касније, умро је. Разумео сам шта је желео да ми каже.

Растужим се увек кад помислим на то, зато што сам желео да доживи да ме види како играм за Андерлехт. Да види да сам испунио обећање. Да види да је коначно све у реду.

Рекао сам мајци да ћу успети у томе са 16. Закаснио сам 11 дана.

Мај, 24, 2009. година. Финале плеј-офа. Андерлехт против Стандарда.

То је био најлуђи дан у мом животу. Те сезоне нисам играо много за селекцију до 19 година. Тренер ме је позвао са клупе, а ја сам се тада запитао:

„Како ћу, дођавола, потписати професионални уговор на свој 16. рођендан, ако сам на клупи и у јуниорима?”

Опкладио сам се са тренером. Рекао сам му:

- Обећавам вам, ако ме пустите да играм, даћу 25 голова до децембра.

Насмејао се.

Онда сам му понудио да се кладимо. Рекао је:

- У реду, договорено. Али, ако не успеш у томе, бићеш на клупи.

Пристао сам:

- У реду, али ако победим ја, очистићете све оне мини комбије које нас возе кући са тренинга. И још, једна ствар. Правићете нам палачинке сваки дан.

Била је то најглупља опклада коју сам икад направио, али испунио сам обећање до 25 новембра. Јели смо палачинке пре Божића.

Нека то буде лекција. Никад се не играј са гладним дететом.

Потписао сам уговор са Андерлехтом за рођендан, 13. маја. Отишао сам у продавницу и купио нови ФИФА и пакет кабловске телевизије. Био је то крај сезоне, отишао сам кући да одмарам. Али, белгијска лига је била луда те године, Андерлехт и Стандард су завршили сезону са поеном разлике. Играле су се две рунде плеј офа, како би се одлучио шампион.

Током прве рунде, био сам код куће и гледао ТВ као навијач.

Дан пре друге рунде, добио сам позив тренера резервног тима.

- Хало? - јавио сам се.

- Хало, Ром. Шта радиш? - упитао је.

- Спремам се за фудбал у парку.

- Не, не, не. Дођи на стадион одмах. Неопходан си првом тиму.

- Молим? Ја?

- Да, ти. Долази одмах - завршио је.

Утрчао сам у татину собу:

- Хеј! Дижи се одмах, морамо да идемо - викнуо сам.

- А? Шта? Где идемо? - упитао ме је.

- Андерлехт, човече! - одговорио сам.

Никад нећу заборавити. Дошао сам на стадион, утрчао у свлачионицу, а економ ме је питао:

- Мали, који број желиш?.

- Дај ми 10 - узвратио сам.

- Играчи из академије добијају бројеве од 30 нагоре - додао је.

- У реду. Три и шест су девет, то је кул број, дај ми 36.

Те ноћи у хотелу, сениори су ме терали да им певам за вечером. Не знам ни шта сам певао...

Следећег јутра, другар је дошао код мене да пита да ли желим да играм фудбал, а мајка му је рекла да „већ играм”.

- Где игра? - упитао је.

- У финалу - одговорила је.

Аутобусом смо отишли на стадион, сваки играч је био у оделу. Осим мене. Изашао сам из аутобуса у некој изношеној тренерци, ТВ камере су биле испред моје главе. Око 300 метара сам ишао до свлачионице. Можда три минута пешачења. Чим сам ушао у свлачионицу, телефон је почео да звони. Сви су ме видели на ТВ, имао сам 25 порука у три минута, пријатељи су били луди.

- Брате, зашто си на тој утакмици!?.

- Ром, шта се догађа!? Зашто си на ТВ?.

Једина особа којој сам одговорио била је мој најбољи пријатељ.

- Брате, не знам да ли ћу да играм, не знам шта ће бити, само настави да гледаш ТВ.

У 63. минуту ушао сам у игру. Утрчао сам на терен за Андерлехт са 16 година и 11 дана.

Изгубили смо то финале, али био сам у рају. Испунио сам обећање дато мајци и деди. То је био моменат кад сам знао да је све у реду.

Следеће сезоне сам завршавао средњу школу и играо у Лиги Европе истовремено. Носио сам велике торбе у школу, како бих после тога могао право на аеродром поподне. Освојили смо лигу, а ја сам завршио на другом месту најбољих играча пореклом из Африке. Лудило.

Очекивао сам да ће све то да се догоди, али не тако брзо. Све се десило некако изненада. Медији су око тебе, притискају те, имају велика очекивања. Нарочито за државни тим, а из неког разлога ја нисам играо добро за Белгију. Једноставно није ишло.

Време је пролазило. Пунио сам 17, 18, 19 година. Кад су ствари ишле добро, читао сам новине где су ме звали Ромелу Лукаку, белгијски нападач. Кад није ишло добро, онда су ме звали Ромелу Лукаку, белгијски нападач пореклом из Конга.

Ако ти се не свиђа начин на који играм, то је у реду, али ја сам рођен овде. Одрастао сам у Антверпену, Лијежу и Бриселу. Сањао сам да играм за Андерлехт. Сањао сам да будем Венсан Компани. Реченицу сам почињао на француском, а завршавао је на холандском. Неке речи сам причао и на шпанском, португалском или на лингали, у зависности где сам се налазио.

Белгијанац сам.

Сви смо Белгијанци. То ову земљу чини сјајном, зар не?

Не знам зашто људи у мојој земљи желе мој неуспех. Заиста не знам. Кад сам прешао у Челси и нисам добио шансу, смејали су ми се. Кад сам био позајмљен Вест Брому, смејали су ми се.

Али, кул. Ти људи нису били уз мене кад сам грејао воду на шпорету, нису били ту кад нисам имао ништа, тако да не могу да ме разумеју.

Знате шта је забавно? Пропустио сам 10 година фудбала у Лиги шампиона кад сам био дете. Нисмо могли то да приуштимо себи. Кад сам долазио у школу, деца су причала о финалу, а ја нисам имао представу шта се догодило. Сећам се 2002. године, Реал је играо против Леверкузена. Сви су причали:

- Какав волеј! Мој Боже, какав волеј!.

Претварао сам се као да знам о чему се ради.

Две недеље касније, имали смо час на компјутерима, а један од другара је скидао видео са интернета, најзад сам видео тај Зиданов погодак.

Тог лета отишао сам близу његове куће како бих могао да гледам Роналда у финалу Светског првенства. Све остало са тог турнира је само прича коју сам чуо у школи.

Имао сам велике рупе у патикама 2002. године. Биле су веома бушне патике, а 12 година касније играм на Светском првенству.

Сада играм још један Мондијал и, знате шта? Забавно ми је. Живот је веома кратак за драму и стрес. Људи могу да кажу шта год желе за наш тим или мене.

Видите, кад сам био дете нисам могао да приуштим да гледам Тјерија Анрија. Сада учим од њега сваког дана у репрезентацији. Ту сам, уз легенду, говори ми како да утрчавам у празан простор као што је он радио. Тјери је вероватно једини човек на свету који гледа више фудбала од мене. Причамо о свему, чак и о другој лиги Немачке.

- Тјери, да ли си видео како игра Фортуна Дизелдорф? - упитао бих га.

- Не буди смешан, наравно да јесам - одговорио је.

То је најбоља ствар на свету за мене. Желим само да је мој деда ту да види све ово. Не говорим о Премијер лиги, о Манчестер Јунајтеду, Лиги шампиона... Не причам ни о Светском првенству. Оно што хоћу да кажем је да желим да је дека ту да види какав живот имамо сада. Кад бих само могао још једном да га позовом, да му кажем:

- Видиш? Рекао сам ти. Твоја ћерка је добро. Нема више пацова у стану. Нема више спавања на поду. Нема стреса. Добро смо. Сви смо добро... Не морају да проверавају моју личну карту више. Сада знају моје име.

Kоментари (3)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Ja

Odlican interviju

Одговори
Pravda

Drago mi je zbog tebe , ziv bio legendo!

Одговори
posmatrac

Pouchna pricha. Veoma pouchna. Bravo za momka.

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру