Почетна

Коларов: Ноћи када се земља тресла

Кaпитен репрезентације Србије о ратним данима, породицим пријатељима, одласку из Београда
ФОТО: Бета/АП

Русија 2018, земља где су се спојиле различите судбине и иста жеља 736 играча из 32 репрезентације света. Сваки од њих носи своју причу, неке су безбрижне и срећне, друге испреплетене ратом,тугом и сиромаштвом, али све на крају имају једног заједничког именитеља – фудбал.

Своју причу за “Трибину играча” испричао је и Александар Коларов, капитен репрезентације Србије, а иста почиње у малом сремском месу Војка у касним деведесетим, прошлог века.

- То је специфична бука. И данас могу да је чујем ако затворим очи. Нису то биле ваздушне сирене на које смо навикли. Било је другачије. Више као из филма. Звучало је застрашујуће. Пријатељи и ја смо окренули бицикле и брзо се вратили кући. Нисмо били далеко само неколико кућа од наше улице када смо чули нову буку, велику експлозију и погледали у небо. Видели смо како авион пада на земљу. Избио је пожар, а затим и црни дим.

Прошао је кроз облаке, а затим иза дрвећа, а онда је нестао. Био је то војни авион који је тукао изнад Београда, недалеко од моје куће – започиње своју животну причу вођа репрезентације Србије.

А,већина играча из садашње генерације која се квалификовала за Мондијал у Русији, вероватно би слично почела животну причу.

- То је био живот у Србији крајем деведесетих. Дошао сам кући. Седео сам у соби неколико сати, покушавајући да схватим оно што сам управо видео. Рат. Када је почео? Заправо сам био срећан - јер га уоште нисам разумео. Све што сам знао јесте да је школа била затоврена. Размишао сам сада ћу провести више времена са пријатељима и фудбалском лоптом.

Бомбе су, међутим свима у Србији промениле животе заувек. Многи су остали без домова, деце, родитеља, пријатеља ...

- Сећам се ноћи када су пале прве бомбе. Имао сам 14 година. Брат, Никола и ја смо седели са мамом у дневној соби, она је гледала омиљену шпанску серију коју никада није пропуштала. Имали смо тада само један телевизор, тако да смо с њом седели у тишини, збуњени због онога што смо гледали. Тада су наша улазна врата почела да се тресу. Поново, и опет, и опет. Нисам имао појма шта се догађа. Касније те ноћи чули смо на телевизији: Београд је бомбардован.

Као и сви тада у Србији, Коларов је са породициом на кратко морао да оде из своје куће.

- Напустили смо наш дом на два дана. Покушали смо да спавамо кроз звуке експлозија неколико километара далеко од нас. Зезање авиона изнад главе, ноћне море. Само се сећам велике конфузије око читаве ситуације, вероватно зато што сам био тако млад, али нико тачно није знао шта да ради у нашем граду. То је мало место (Војка) у Војводини, сви се знају. Како је време одмицало, продавнице су поново почеле да се отварају. Покушали смо да наставимо са свакодневним животом. Шта смо тада радили? То је било баш чудно. Пропустио сам школу. Имао сам превише слободног времена, а мислио сам да то никада нећу рећи. Тата је био трговац, а мајка је радила за малу локалну компанију – тако да смо брат и ја имали кућу за себе. Дане смо проводили у дворишту, са лоптом и нашом дрвеном капијом - то је била мрежа. Гађали смо горњи леви угао и правили огромну буку. Било нам је смешно, јер би комшије викале кроз прозор: „Та проклета деца поново шутирају лопту“. Сваки пут када сам постигао гол из слободног ударца, остварио сам циљ, а то је да се моје комшије нагну преко ограде и вичу на мене.

Тако сам знао да сам уствари добро погодио.

Ту је заправо Коларов поставио основе за ударац који је Србији донео три бода против Костарике.

- Понављање, понављање, трчање, лева нога, слободан ударац. Бам, бам. Гол. Желео сам да будем Синиша Михајловић. Играо је за Црвену звезду у великом клубом пуном легенди. Били су прваци Европе 1991. године. Имао сам само шест година тада, али то је био велики тренутак за спорт у нашој земљи. У то време већ је било много политичких превирања, ипак то је био огроман успех.

Фудбал је у ратним деведестим будио наду, нарочито после успеха Црвене звезде.

- Како је рат постао већ део наших живота, схватили смо да је фудбал прилика коју не можемо да пропустимо. Борили смо се. У фудбалу сам хтео да будем бољи, бољи и бољи. Када је моја земља пала у очај, само сам хтео више. Та жеља ме никада није оставила. Сећам се 2004. године играо сам у Чукаричком. И данас размишљам о томе. Играо сам са јуниорским тимом у Холандији и неочекивано смо победили. Одмах после тога нас петорица из омладинског тима пребачени смо у сениорски. На првом тренингу било нас је 23 играча. Тренер није био задовољан што нас има на терену. Рекао нам је: Идите и трчите пет кругова у оближњој шуми. Не враћај се док не завршите. Били су то дуги кругови. Сећам се било је несносно вруће, били смо уморни. После четири круга, један од саиграча предложио је да се зауставимо тамо где смо били, јер нас нико није ни гледао. Остали су се сложили, али нисам их разумео. Зашто не желе да се труде? Наставио сам да трчим. Завршио сам сам. Скоро сам се онесвестио. Нисам трчао пети круг да бих импресионирао саиграче или тренера - то је било за мене. То сам био ја. Ако икада неко буде правио филм о мени, замолићу да и ту сцену убаце.

Одлазак у Италију донео је бољи живот и остварење сна.

- У Лацио сам прешао неколико година касније, тако да сам први пут могао финансијски да подржим породицу, што ми је много значило. Нисам размишљао о трансферу као великом успеху, само сам мислио о томе да сам кренуо напред. Морао сам да се борим за велику улогу у тиму. Уследио је позив у репрезентацију, а онда ... Сетио сам се и обећања које сам дао мами када сам имао 12 година. Рекао сам јој тада да ћу једног дана играти у Премијер лиги у Енглеској. И знао сам да ћу успети. Прилика је дошла из Манчестера. Тог лета, пре него што сам пристао да се преселим у Енглеску, играо сам са Србијом на СП у Јужној Африци. Скоро сам се осећао као војник. Имао сам одговорност према застави, грбу, људима у Србији, код куће. Зато што знам како смо поносни. Знам одакле је тај понос. Срби су прошли више него што људи из већине других земаља могу замислити, па када добијемо шансу да се покажемо свету, ми ћемо се потрудити да будемо ко смо ми - борци.

Није, међутим добро почело у Јужној Африци 2010.

- Резултати нису ишли како смо очекивали, али никада нећу заборавити победу против Немачке (1:0). Тај турнир, упркос нашем испадању у групној фази, дао ми је сигурност у Манчестеру. Године проведене у Премијер лиги су ми можда и најлепши период живота. Освојио сам са Манчестер ситијем две титуле првака, један ФА куп, два Лига купа - нећу их никад заборавити. И, наравно, постоји најбољи тренутак. „Агуероооооооооооооооооооооооооооо“ дао је гол у последњем колу у надокнади времена гол за титулу. Увек ћу се сећати тога. Пре неколико месеци, када је Сити био близу титуле, Един Џеко и ја смо гледали утакмицу између Манчестер јунајтеда и ВБА у нашем тимском аутобусу на путу до стадиона. Јунајтед је изгубио, што је смешно јер је ВБА био последњи. Манчестер је поново био плав. То је био леп тренутак за нас. Остаће ми у лепој успомени навијачи Манчестер ситија заувек, наравно и клуб има посебно место у мом срцу.

Вечни град је после неколико година проведених на Оствро поново дом Александра Коларова, међутим овога пута обукао је дрес Роме.

- Вратио сам се у Рим, са супругом Весном и нашом децом. И опет се осећа као 2010. Изгубили смо тада у групној фази пре осам година и не желим тај осећај више. Сада имам траку и осећам одговорност. Морам да будем лидер онакав какав сам сањао да будем. Мислим да имамо шансу. Вероватно нико нема појма шта да очекује од нас, зар не. Можда не знате колико је креативан Сергеј Милинковић-Савић, или како је талентован Душан Тадић, и то је у реду. Трудићемо се да вам покажемо. Јер оваква прилика за нас да представљамо Србију је дуго дуго чекана. Многи играчи из наше екипе сећају се рата, сећају се бомби, сећају се сирена - знамо како је наша земља патила. Из тог сукоба дошло је велико олакшање, велика прилика и велика генерација фудбалера. Сви смо били део тога, сви се сећамо. А сада ћемо искористити прилику – завршио је причу Коларов.

Тренинг као из Вестерн филмова

Незаборавне тренутке капитен репрезентације Србије имао је са братом Николом, који је и данас његова велика подршка.

- Сећам се једног дана брат и ја смо били сами. Расправљали смо се о томе ко је јачи. Онда смо дошли на идеју. Трчаћемо са једне стране собе на другу, скочити затим у ваздух - као да правимо салто... Сада то звучи глупо, али ми смо тада били само тинејџери! Стајали смо на супротним странама собе, као у једном од оних каубојских филмова са Џон Вејном. Дванаест корака! Онда смо трчали један према другоме и трас. Уништио сам га. Брат је летео кроз ваздух, и чим је ударио у земљу, почео је да виче:

- Позови тату, позови тату.

Рекао сам му:

- Добро си, устани.

Тата се појавио, и наравно морали смо да га слажемо. Рекли смо да је Никола само пао, али то није прошло. Тата је морао брата да води у болницу јер је сломио кључну кост. Било је занимљиво покушати медицинским сестрама и лекарима објаснити како се то догодило.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.