Кажу сведоци историје, новинари – пристигли дан пре Орлова да је у недељу у Светлогорску било 28 степени...
Сунчали су се људи на плажи налик оној из старих америчких филмова у окружењу грађевинаца који су постављали последње плоче крај свеже направљеног шеталишта, хитајући у сусрет Мондијалу.
И репрезентативци Србије у пратњи обезбеђења и кише прошетали су до „града“.
Шетали су и лепшим, али мало где су имали прилику да виде здање какво је Конгресна дворана или Театар, како се већ зове, није ни битно, значајније је да је баш Путин инсистирао да се овде сагради и да има 7.000 места.
Први светски лидер кажу, воли да држи конгресе баш у њој, а Бане Лазић, запослен у ФСС, да се фотографише испред ње у знак сећања на предмондијалске дане.
А Мондијал као да и не почиње данас, у Калињинграду сутра. Од Светлогорска до Калињинграда може се доћи на разне начине: возом ако имате снаге да стигнете с једног на други крај Светлогорска, аутобусом ако случајно сазнате да ипак саобраћа и таксијем.
Скупљом, али сигурнијом варијантом. Предуслов је наравно да сте разменили евро или доларе за рубље. То је у Светлогорску теже урадити од било чега.
– Не мењамо валуте, то морате у банци – гласио је одговор љубазне рецепционарке...
Још љубазније се одазвала молби да наручи такси и објасни маршуту таксисти: „Хотел – банка – Калињинград стадион, чекање 10-15 минута – Светлогорск, хотел Рус“.
Питала је и за цену: 2.000 рубаља, око 27 евра. Нема избора, акредитација – парче папира у пластифицираној фолији отвара сва метална врата иза којих се појављују мршава, понекад брката и углавном нерасположена лица научена да увек изговарају „Њет“.
Улазак у банку је као и код нас у пошту кад стигну пензије: 15 намргођених лица са ове и три-четири погнута и незаинтересована са оне стране пулта, наизглед сви спремни за општу свађу. Таксиста први диже руке у знак предаје:
„Идемо“... И креће прича налик београдским:
Могу ли да вам платим еврима, вратите ми рубље?
– Колико евра? Колико да вратим? У реду. Али, ако чекам, још 50 евра...
Наоружан кишобраном, не и стрпљењем реших да одмах прекинем преговоре:
Рецепционарка хотела рекла је 2.000 рубаља, толико може...
Увелико је већ возио главом одобраваујћи договор и објашњавајући на руском да је од Светлогорска до Калињинграда 55 километара, а стадион на другом крају града, да толико мора да пређе и у повратку и да је заказао још једну вожњу. И да не може да чека.
После питања може ли да каже све то на енглеском, одустао је... После пар минута наставили смо да причамо – таксиста на руском, ја на српском и добро смо се опет разумели...
„Каква је ваша команда“ – питао је тек толико, а фудбал га очигледно није интересовао што је потврдио новим питањем: „а како се зове ваша земља“...
Зове се Србија, мала је и у тешком окружењу. С једне стране нам нису наклоњени, с друге нас не воле, са треће мрзе, а изнад свега НАТО. Брат Путин нас воли, али је далеко...
„Ааа, брат Путин“ – прозборио је и истог тренутка опет заћутао...
На питање како је у Светлогорску, може ли пристојно да се живи, одговорио је:
„ Красно! Ја сам пре радио у полицији“!
Нисам схватио везу између лепог живота и ранијег занимања...
Пљусак, на аутопуту само камиони... У Калинњинграду ни кап није пала... Зграде у предграђу старе, фасаде оронуле, аутомобили стари да не могу старији да буду... Истина, има и нових...
И таман да помислите да серијал на једној београдској телевизији о бахатим возачима, углавном руским и снимци судара нису стварни, умало да ушетамо у неку од наредних епизода. Мерцедес стар бар 20 година исече нашег старог 35, срећом без инцидента.
Сви имате камере у Русији?
„Да и полиција нам не треба, све је снимљено“...
Сутра у Калињинграду играју Хрватска и Нигерија, 22. Србија и Швајцарска. На улазу у град билборд: грле се Митровић и Тадић уз слоган „Напред Србијо“!
Око стадиона као из свемира спуштеног на непрегледно пространство, живе душе нема... После неколико минута, акредитација је око врата...
Ето, десет минута – прозборих и зачух одговор:
„Једанаест“...
Назад у оазу мира. Истим путем... празним аутопутем, па калдрмом усред Светлогорска! Да човек не поверује, а веровали смо да су Турци калдрму заборавили у Србији...
С леве стране нестварна слика: парк и фигуре свирача, саксофон, контрабас и труба!
Са десне на бандери банер са сликом цркве Светог Саве, заставом Србије и текстом „добродошли“.
Који километар пре тога још необичнији кадар на непрегледној ливади: џиновска метална маскота Мондијала на коју су повезани далеководи... А од Мондијала ни трага ни гласа..
На крају рачуница је чиста: кусур тачан, договор испоштован, таксиста љубазан. Чак му је и курс бољи него у банци...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.