Урош Елезовић завршио играчку и почео тренерску каријеру: Копар испред Париза

Урош Елезовић је одлучио да заврши играчку каријеру. Игре у дресу Пролетера биле су последње издање сјајног бека изванредних људских квалитета.

- Са играњем је 99 посто готово. Било је доста, много година и утакмица је иза мене – почиње разговор увек скромни Елезовић.

Хтели сте каријеру да завршите прошле године, у дресу Врбаса?

- Тачно, чак сам, прошлог лета, имао и две понуде из иностранства, али сам био решио да завршим. Наговорио ме је Љуба Обрадовић да одустанем, звао ме је два, три пута, да помогнем и наставио сам у Пролетеру. И сад су ме контактирали из једног иностраног клуба, није коректно да помињем име, али сам се захвалио.

Чиме ћете се бавити?

- Занимљив ми је тренерски посао, озбиљно размишљам о њему и знаћу у блиској будућности да ли ћу кренути тим путем. Биће ту и нека приватна делатност, има планова, видећемо...

Идете путем оца Јовице, некада репрезентативца Југославије и члана Пролетера. Да ли сте почели долазећи са њиме на тренинг?

- Имао сам 12 година кад сам кренуо да тренирам у Врбасу. Први тренер био је Дуро Војводић, отац је тада био у Синтелону, Партизану. Што се рукомета тиче, идем очевим путем, играч, па тренер, то је то.

Управни одбор РСС донео је пре неколико дана одлуку да се првенство поништи, да нема шампиона и да нико не испада из суперлигашког друштва?

- Било је веома компликовано да се настави и ко зна кад би се завршило. Потребне су минимум четири недеље припрема и ризици од повреда били би велики, јер је пауза била дуга. Индивидуални тренинзи, у кућним условима, не могу се мерити са заједничким радом. Поред тога, уговори су готови са 1. јуном и све вуче једно друго. Готово све земље су завршиле такмичење и одлуку о томе донеле раније.

Пролетер је требало да игра плеј-аут, а најављиван је пласман у плеј-оф?

- Дошао сам крајем августа, почетком септембра и спласнула је била прича о доигравању, није се помињао плеј-оф. Учинило ми се да је проблем финансијски. Нисам сигуран, али су вероватно мислили да је плеј-оф јефтинији. Видео сам да у тиму нема довољно искуства. Стварање екипе је тежак пут и тешко је све објаснити у једном интервјуу. Тим је имао потенцијала, али је било и логистичких проблема у клубу. Поједини играчи су дошли из нижих лига и нису били навикли на професионални рад, а тешко је то урадити преко ноћи и за кратко време. Ипак је био велики раскорак између искуства и неискуства и противници лако прочитају игру.

Да ли се могло више?

- Увек може. Негде је, ипак, нешто фалило, срећа, храброст, искуство, разумевање с обе стране. У последњим моментима бисмо више смо губили, него добили. Имали смо поразе на једну лопту, Нови Пазар, Костолац, да не набрајам, а опет, победимо Железничар и Динамо, две најбоље екипе у првенству. Нисмо били ни заштићени, знало се некад, већ у 15. минуту, да не можемо да победимо. Прича је компликована, али у датим околностима, кад се стави на тас и подвуче црта, испада да, ипак није могло боље.

Пролетер се прошле године, после деценије, вратио у елиту?

- Штета за клуб и град што је Пролетер дуго био изван елитног такмичења. Некад је био шампион, играо финале Купа шампиона, Зрењанин је рукометни центар. Желим Зрењанинцима много среће, добро је за рукомет да је Пролетер у највишем рангу. Желим да догодине направи корак више.

Са Војводином сте освојили највише трофеја, а у Словенији почели инострану каријеру?

- Почео сам у Врбасу, завршио у Пролетеру и ако рачунам веома кратко време проведено у Динаму, бранио сам боје 12 клубова. Било је лепо, нигде врата нисам затварао леђима. Различите земље, културе, начин живљења, наравно, различит прилаз рукометној игри, а она свуда иста. На победу и резултат.