Крајем прошле године сам проглашен у разним анкетама за спортисту године. Тада су кренула путовања, позиви на разне приредбе. Готово сам постао део естраде. На Оскару популарности сам стално био са Бором Чорбом и Мишом Ковачем.
Певао сам Мишину песму „Ја немам више разлога да живим”. Увртела ми се у главу и не престајем.
А Бора ми каже:
„Језик прегризо”.
Онда ми је причао о својој повреди тетиве. Само то да не зарадиш. Као да ме урекао.
Видим да по неко провуче ту тезу о „естрадним спортистима”. Али ја од тога немам никакве користи. Чак нисам за нека путовања ни дневнице добио. Овако размишљам: као клинац сам желео да питам неког свог идола било шта. Зашто бих то ускратио некоме ко мене сматра својим идолом?
Мени није тешко да одговорим на сваки телефонски позив. Откад сам се повредио најмање десетак клинаца зову ме сваки дан и чаврљају са мном.
Кад је пре неки дан скијала Матеја Свет преживео сам сваку њену капију. Изломио сам се на кревету, махао ногом у гипсу. Видео сам да, има медаљу, само ако не падне.
Друга је ствар што се понекад осећам искоришћеним. Али, то је саставни део естраде. Чак ту искоришћеност могу назвати „маневром за општу корист”.
Истина је да ме користе, а ја не умем да одбијем позив.
То значи да свесно пристајем на естраду кад ме Покрајац или Аца Павловић зову да одем на неки разговор, кад ме зове овај или онај лист. Сада сам први пут са гипсом изашао пред публику у Новом Саду.
Нисам се осећао као ратни ветеран коме тапшу због његове изгубљене ноге, већ као човек у кога имају поверење и верују да ће се вратити.
Постоји и та друга, тамнија страна естраде. Мени су сада понудили да снимим плочу. Кад могу Џаја и Милко, можеш и ти.
Покушали да ми причају бајке о мом гласу. Све ми је јасно: повезали су моју популарност коју уживам као спортиста и повређену ногу.
То је и ружно и тужно.
Чак ми се јављала и нека девојка текстописац да изаберем текстове. Помињали су први тираж од 300 или 400.000 плоча и касета.
Замислите првог бека света који пева с ногом у гипсу, а средовечне жене уздишу над његовом злом судбином. А то би било исто као кад би мени неки певач солио памет како се изводи контра или цепелин.
Преко дана немам шансе да будем сам.
Већ су клинци из комшилука почели да ми се потписују на гипс. Увек је гужва у кући. Овако сам рекао на почетку: после десет дана почећу да бележим имена оних који ми дођу у кућу. Забораве људи. Али, и после месец дана ми се не исплати да бележим, јер нема толико папира.
Размишљао сам много ових дана о неким својим узлетима. Највише су писали о мени кад сам се потукао са Звездиним голманом на Бањици и сада кад сам се повредио.
Онда помислим како је и спорт нека врста естраде. Имао сам много светлијих тренутака у спортској каријери али тај ударац песницом и пуцање тетиве су ме довели на прве странице. Слика и текст.
А то је основни закон естраде у коме средина не важи. Само врх. Може кондуктер да виче колико хоће: „Средина, пођимо напред”.
Немају сви шансе да прођу напред, ма колико то кондуктер желео.
А како је тек тешко вратити се у средину…
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.