Почетна / Рукомет / Супер лига

Јагодинке знале шта им недостаје: Где је Милица Ранчић, ту је и титула!

Лево крило две године заредом осваја шампионске ловорике, прво са Медицинаром сада и са Јагодином
ФОТО: Лична архива

Саша Бошковић, тренер Бекамента ББ, финалисте плеј-офа, у рукометном свету слови за таличног човека. Неко се и нашалио уочи доигравања да где је он ту је и титула. Али, у овом случају то се може рећи за лево крило Јагодинки, Милицу Ранчић (26).

 

Ни недељу дана није прошло од исцрпљујуће утакмице у којој су Јагодинке после седмераца у Аранђеловцу стигле до прве круне у историји.

- Потпуно неочекивано, баш као што је и прошле године било са Медицинаром - радо прихвата причу ова увек насмејана, ведра Београђанка – У почетку је и у једном и у другом случају био циљ само плеј-оф, а кад се указала прилика искористиле смо је. Шта рећи, предиван осећај. Можда сам се овог пута и више радовала. Нисам могла да верујем да смо успеле. Дуг пут смо прошле ове сезоне. Напорно смо радиле...

Почетак сезоне није наговештавао овако узбудљив и срећан епилог, поготово после полусезоне коју су завршиле као пете на табели, после чега је уследила и смена тренера Игора Шуловића?

- Није, једноставно нешто се није сложило. Не, не говорим о томе да је било шта лоше рађено, једноставно нешто нам је недостајало, а онда долазак Драгана Маркова и Митровићеве и Ђурашиновићеве као да је покренуо све у другом смеру. Једноставно, пронашли смо једни другима жицу. Јагодина је можда претходних сезона имала и квалитетније екипе, али смо ми ове биле сложне, прихватале све, када је рад у питању и то је довело до тога да будемо заиста преспремне и да имамо снаге да претрчимо ривале.

Моменат у коме се Милица, по левој страни, стуштила ка голу Бекамента, док су измицали последњи секунди четврте утакмице, улет са крила, судар са голманом Аном Качаревић и погодак који је Јагодинкама донео продужетке, касније и титулу, кључан да се не игра мајсторица:

- Као де жа ви из Шапца претходне сезоне, на 31:31 имале смо тајм –аут, после кога сам постигла гол са крила, исто Ани Качаревић, за титулу. Изгледа да то већ није случајност. Пресликана утакмица догодила нам се јесенас у Пазови, када сам три секунде пре краја постигла гол за реми (20:20). А, у Аранђеловцу је ово било просто несвесно, размишљала сам, идем на главу, само да буде гол. Знала сам ако га дам да добијамо сигурно. Улетела сам са крила, Ана је изашла да затвори угао, судариле смо се, коленом ме је ударила у доњи део вилице. Падам и гледам да ли је гол признат. Размишљала са само о томе, а мене нека и изнесу са терена само да смо избориле продужетке. Устала сам, вртело ми се у глави, али сам била убеђена да имамо снаге да завршимо све у тој четвртој утакмици. Да не звучим нескромно, али то је кључни моменат, без кога после не бисмо дошли у ситуацију да Ђурађиновић добрани оне седмерце или Ивана шутне кокицу на 26:25...

Била је то напета, неизвесна, тешка за гледање, утакмица тврди Милица:

- Драго ми је да је и у Јагодини већ публика лепо била напунила дворану, а испоставило се да смо две кључне победе остварили баш на нашем терену. Знале смо да ће у Аранђеловцу бити претешко због искуства противница, чињенице да наше играчице нису биле у прилици да се боре за титулу, плус ТВ пренос, нервоза, трема...

У четвртој утакмици су се Јагодинке већ ослободиле:

- Пресудила је одбрана, одиграле смо је квалитетно, чврсто, а кад противника измучите толико да минут тражи решење како да је надигра онда му не остане снаге да се на време врати, а ми смо то користиле за брз центар и контре.

Неочекивано вам се отворила и прилика за јуриш на дуплу круну. Враћате се у Шабац, за који вас већ везују лепе успомене, Какав ће бити осећај на Купу?

- Једва чекам. Када сам гостовала са Јагодином у првенству публика ме лепо дочекала. Шабац је рукометни град, људи јако добро познају овај спорт, цене, атмосфера је увек сјајна. Освајањем титуле добиле смо на самопоуздању. У полуфиналу нас очекује баш Медицинар, кога смо победиле у обе утакмице у полуфиналу плеј – офа и у првенству. Предност нам је и дужа клупа. Мада, видим да је Ана Радовић почела да тренира... Али, опет очекујем нашу победу и ново укрштање мачева са Бекаментом.

После битака у завршници Купа, какви су Миличини даљи планови?

- Волела бих, мислим да је већ и време, да се опробам у иностранству. Мада, тешко је увек за крило наћи нешто право. Волела бих да то буде нешто квалитетније од наше лиге, али ћу свакако да сачекам да видим прво какви су Јагодини планови, шта ко још нуди, па ћу, надам се, као и до сад, донети праву одлуку. Пошто мој Лука остаје и наредне сезоне у истом клубу, волела бих да то можда буде Француска, да будемо заједно, а и то је земља у којој бих могла да живим, где се игра најлепши рукомет, услови за напредак одлични...

Осим што је две године, са два различита клуба стизала до шампионске круне, прошле године је Милица шампионско славље поделила и са дечком, Луком Арсенићем који је чувајући гол шампиона Војводине стигао до пете титуле.

Ове године Лука је ангажован у француском друголигашу Каену, и због обавеза није стигао уживо да прати Миличине борбе за шампионске ловорике.

- На жалост није, али је био, као и до сада, моја највећа подршка, гледао је, пратио све преко интернета, срећан је.

Лука и Милица су се упознали док је она играла у Минакви. Један случајан сусрет, поглед, осмех између тренинга на Сланој бари и родила се љубав која траје већ три године.

Тек ове сезоне су мало више раздвојени од како је Лука у Француској, али због много обавеза не стигну да мисле на то, како каже Милица:

- Кључ је у разумевању, подршци. Успели смо неколико пута да одемо једно код другог, волимо се, знамо да смо увек ту једно за друго и онда ништа није тешко.

Лука је из потпуно рукометне породице, отац Горан био је репрезентативац Југославије, мама Нена голман, а млађи брат Никола леви/средњи бек. Није тешко закључити и да има много рукометних тема када се састану. Добијете ли и по неки савет?

- Како да не, увек коментаришемо по нешто. Од Лукиног тате наравно добијем савет око неких шутева. Скоро је била годишњица финала Купа шампиона када је Пролетер играо са Барселоном, па ми је Лука послао и то сам гледала. То је рукометна фамилија, чак су и кћеркице Лукиног ујака пошле на рукомет. Ето има нас за читаву поставу – шали се, на крају, Милица.

 

Репрезентативна жеља

Нема играча који неће рећи да је осећај играња за репрезентацију немерљив са било којим другим. Ни Милица не крије да јој је репрезентативни дрес жеља. Већ је неколико пута бивала на ширем списку.

- Волела бих наравно, ко не би, да будем део националног тима. У новембру сам била међу 20. Прошле године, пред бараж са Италијанкама, сам такође била на припремама, тад сам повредила менискус, оперисала у августу и онда се опоравила таман пред долазак у Јагодину. Радоваћу се сваком позиву, ако селектор процени да треба да будем ту – каже Милица која са универзитетском селекцијом има бронзану медаљу из Гвангжуа.

 

 

На рукомет због тетке

 

Милици рукомет није био први спорт којим се бавила:

- У основној коли сам кренула на кошарку, а онда је тата предложио да пробам са рукометом, пошто ми је тетка, Милан Ранчић, још у време велике Југославије играла у Радничком, једно време са Цецом Китић, али не задуго јер јој родитељи нису дозволили због лоших оцена у школи. Тако сам ја решила да видим да ли сам наследила неке теткине гене. Почела сам у Вождовцу код Воје Божића, касније код милана, а за први тим сам дебитовала са 16 година. После сам прешла у Миленију, кратко била у Инђији, па у Минакви и последње две године у Шапцу и Јагодини...

 

Тата највећа подршка

Израз татина кћерка код Милице може потпуно да се примени, будући да и ликом подсећа на оца Драгана који јој је каже највећа подршка, а заједно са мамом и највећи херој.

- Од кад сам почела да тренирам увек ме је одвозио на тренинг и враћа, комбиновао пословне обавезе тако да стигне да ме гледа где год да играм. Видела сам да је за време утакмица доста често био у кадру, ваљда су схватили ко је. Мада, и мама је била ту, последње две три, године је активна, али ваљда зато што не личимо нису повезали - смеје се Милица – Рођена сестра више прати преко малих екрана и интернета...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.