Владимир Перишић, својевремено члан златне кадетске репрезентације која је пре деценију и по покорила Европу и свет, касније капитен Црвене звезде, завршио је професионалну каријеру.
За једног голмана, прилично рано, у 33. години?
- Зависи како се на то гледа, и јесте и није рано - узвраћа Владимир из Француске, где је бранио последњих девет година. – Имао сам неке понуде из Прве лиге, много мање него што сам већ имао уговор. Јасно је да је криза, али у годинама сам кад би требало да досадашњи труд и рад наплатим, али и мислим на живот после рукомета.
Већ сте кренули да се припремате за то?
- Нисам потпуно дигао руке од мог спорта, само професионално. И даље ћу да браним, али на аматерском нивоу у Четвртој лиги за МОК. Није ми далеко, око 25 километара од Селесте где сад живим. Истовремено ћу да се „преквалификујем“. У Француској је систем тако уређен да имам могућност да учествујем у програму који оспособљава кадрове за конкретне послове који су им потребни. А, ја ћу то чинити у сарадњи са фирмом која се бави куповином електроуређаја из Немачке, Пољске, Шпаније и продајом великим маркетима. Бавићу се, дакле, логистиком - објашњава Перишић.
Ово су тренуци кад се повлачи црта на урађено. Као члану последње златне генерације нашег рукомета, освајања шампионске круне са Звездом, учешће у Лиги шампиона, смешила Вам се успешна каријера. Да ли је повреда колена у време кад сте били члан сарајевске Босне 2010, пресекла тај пут?
- Пре сам ја сам себе скренуо с њега тиме што сам два пута одбио Веселина Вујовића. Звао ме је да дођем у Вардар, а ја сам већ био све договорио са Алмеријом. Други пут кад је звао, помало изморен од негативног искуства у иностранству, одлучио сам да останем у Звезди... Била је то грешка...
Ту сте у другом мандату имали и статус капитена?
- Али нисмо успели да освојимо ништа. Финале Купа је мало и не памтим то време по много чему лепом... Жао ми је што нисам и у клубу радио с Вујом јер је он за мене најбољи тренер на свету.
Сарађивали сте с њим у кадетској селекцији, врло успешно, две златне медаље, на Европском и светском првенству, у Београду и Катару. Ту екипу две године нико није победио, а кроз њу су се одшкринула врата велике сцене за читаву плејаду играча, Ненадића, Шешума, Бељанског, Рнића, Продановића, Марковића, касније освајача и сребрне медаље на ЕП у Београду?
- Нико нас није победио док је Вуја био са нама. Били смо клинци, ништа нисмо знали о рукомету, а он је био... па Вуја. Само смо у њега гледали, слушали и упијали. Знао је из нас да извуче најбоље. Чак и кад бисмо добро одиграли он није био задовољан, мислио је да можемо боље.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.