Почетна / Рукомет / Широм планете

Петковић, један од aнђела

После успешне каријере у бањалучком Борцу Велимир Петковић блиста у Немачкој
ФОТО: fuechse.berlin

Бог с Борцем имао је велике планове, многе је остварио, неке и није, драги мој Велимире Петковићу.

Због тога, кад је реч о бањалучким “рукометним анђелима” у сваком набрајању и истицању великих остварења, и спортских и друштвених и научних, и свих других, није вам одбрана ни у интерпункцијском знаку (…), ма колико та листа била безгранична. Морате се понављати, па то ти је!

Авај.

У једном од наставака “Журналовог серијала”, у измењеном контексту “прескочен је” Велимир Петковић, можда и тренер свих тренера, са бројним рукометним подвизима, између осталог са три шампионске титуле у Купу ИХФ, једна у Борцу, а у дуготрајној каријери у најјачој лиги света у Немачкој још две истог калибра, уз бројне велике такмичарске резултате који му одређују место у галерији европских рукометних стручњака.

Зашто и због чега

Велимир Петковић један је од оних који је проносио славу Бањалуке по Европи, али ко зна зашто и због чега, Бањалука му то никад није узвратила истом мером као ни многим другим. Немар, шта ли већ!? Зашто и због чега!! Расули смо бисере по белом свету.

Вицешампион света

На недавно одржаном клупском првенству света у Катару, Петковићев Берлин постао је вицешампион света, а он на тај начин најтрофејнији тренер у историји Рукометног клуба Борац.

Фестивал у Њујорку

Својевремено, 2005. године бундеслигашки капитени и тренери прогласили су Велимира Петковића за тренера године у Немачкој.

Петковић је водио најбољи тим лиге који је саставио, на рукометном фестивалу у Њујорку, где су играли светски промотивну утакмицу против тадашњег шампиона Немачке.

Потиче из спортске породице, брат му Родољуб био је одличан фудбалер, после знани фудбалски радник, оснивач и утемељивач Фудбалског савеза Републике Српске, његов генерални секретар равно 25 година, док је Велимиру рукомет био све: љубав, страст, професија, цели живот посветио је овом витешком спорту.

Бројни сусрети, многа путовања на велике Борчеве утакмице, другарски и пријатељски разговори… прате нас обојицу више од 30 година.

Ресторанска башта, надвила се над Врбас, шири се мирис липе, нигде не мирише као у Бањалуци, “Петкове”, тако га овде сви од миља зову, речи и реченице стижу једна другу:

- Све утакмице Борца у Купу ИХФ били смо заједно, колико се сећам једини си новинар који је био од почетка до краја с нама, кад је Борац, као сензација рукометне Европе, освојио Куп ИХФ. Уз “дечији вртић” Андреја Голића, Горана Ступара, Божидара Јовића, Александра Кнежевића… те сјајних асова у ветеранској доби Златана Арнаутовића и Здравка Рађеновића, дословно смо покорили рукометну Европу и освојили тај велики трофеј. Тад сам имао 30 и кусур година, заједно с њима стасавао и ја, и кад ме данас неко пита може ли се ишта у мом спортском трајању поредити са тим трофејом Борца у Купу ИХФ, одговорићу – не може! Упамтио сам многе детаље са тих великих сусрета са Роштоком и ЦСКА у финалу, пре свега, и у многим приликама враћају ми се слике тих великих двобоја. Можда је и тај “велики пут” са тадашњим Борцем, уочи свих оних несрећа које ће се десити на простору Југославије, одредио и мој правац и моју каријеру. Што год године брже пролазе, све више се враћам том времену и често долазим до закључка: благо оном човеку који има сећање, а Куп ИХФ с Борцем остаје трофеј мог живота.

Рукомет је, каже, велика љубав, чак и кад та игра на врхунском нивоу постане спортска индустрија, а из те рукометне љубави изродио се и његов однос са својим првим тренером Пером Јањићем који код њега има посебно место:

- Он је један и једини! Мој тренер за сва времена. Велики Перо Јањић! Не само као стручњак, а био је највећи, већ као човек, друг, пријатељ… Кад год се из света враћам у Бањалуку, свратим у Загреб на виђење с њим. Можда сваки пут и понављамо причу, она мени звучи другачије, обавезно ме оплемењује, подиже ми расположење, обузме ме људска испуњеност… Част свима, понављам, он је један и једини.

Далеко је од Бањалуке, тренутно води одлични састав Берлина, али Петко и данас кад стигне у свој град, обилази рукометне другаре, кога год да сусретне, рукомет је тема која не стаје и не престаје:

- Срећан сам и због серијала, и у Журналу, којег читам, посредством друштвених мрежа, али и филмског серијала “Били су рукометни анђели”, тако је сачувана велика прича о нашем Борцу. Он је по свему светски рукометни феномен. Верујем да се та нит никад неће прекинути и да ће Борац увек бити велики… доћи ће и боља финансијска и друга времена. Од своје спортске филозофије да је “Борчева школа” безгранична снага и једини исправан пут за трајање великог клуба, никад се не сме одустати.

Носим Југу у срцу

Велимир Петковић каже:

- Сећам се кад смо после авионског лета до Немачке, аутобусом наставили пут за источни део, играли смо Куп ИХФ. Већ је био срушен “Берлински зид”, ти си као новинар био сведок тог историјског догађаја, играчи су тражили да им испричаш своје импресије, пажљиво су те слушали, готово упијали сваку реч. Памтим да си на крају рекао да ће рушење зида и одлазак Совјета из Немачке променити из темеља односе у целом свету. Ни на крај памети ми тада није било, чак ни у најружнијем сну, да ће се Југославија распасти у крви. Без обзира на све “Југу” и данас носим у срцу.

Били би на светском врху

О златној генерацији Борца, коју је водио до трофеја Купа ИХФ Петковић каже:

- Та екипа била је спремна и способна за сами светски врх. Тада, када смо ми освојили трофеј ИХФ, изузев светски чувених асова Златана Арнаутровића и Здравка Рађеновића, просек старости екипе био је двадесетак година, а многи су већ били рукометни мајстори, сазрели су кроз то такмичење и пред њима се отворио светски пут. Нажалост, стигао је рат и све је, што се тиче Борца, отишло бестрага. Да су остали на окупу не би Загреб тих година владао рукометном Европом, већ поново Борац као што је владао седамдесетих година, а 1976. постао шампион Европе. Живот се тако наругао тој сјајној генерацији из 1991. године коју ћу за сва времена носити у свом срцу.

Седели смо у башти хотела “Босна”, у разговору доминира филозофија: ако човек не тражи путоказ, никад га неће ни наћи, Петковић шири руке:

- Некадашња Југославија подељена је на државице, а и таква је данас велика рукометна сила, посредством Хрватске, Србије, Словеније, Македоније, Црне Горе. Долази Европско првенство у Хрватској, верујем да Хрватска и Србија могу много, огроман је то потенцијал. Многе ствари су се у врхунском спорту промениле, можда је на далек пут отпутовала романтика, говори то и пример Македоније када је прошле године и мушка и женска екипа скопског Вардара стигла до финала Купа шампиона, а у екипама био један Македонац и једна Македонка. То је данас факат врхунског спорта, али и такав кад буде да би се што бољи остварили резултати за ову мушку јуначку игру неопходна је љубав.

Опет прековрбаски крај, један наспрам другог у бескрајној причи, у Прилиплијној стаклари. Сиво небо изнад Бањалуке, отргла се и ова прича:

- Нисам сигуран да има клуб са толико величина као што је Борац. Златне олимпијске медаље: Милорад Каралић, Абас Арсланагић, Небојша Поповић, Добривоје Селец, Здравко Рађеновић, Златан Арнаутовић, па олимпијске бронзе Истока Пуца и Ермина Велића, онда онолики трофеји које су касније, одлазећи у друге клубове, а након распада Југославије и у друге државе, освојили: Сањанин Маглајлија, Исток Пуц, Божидар Јовић, Александар Кнежевић, Андреј Голић са Французима… од свих људи рукомета посебан однос сам имао са непревазиђеним рукометним виртуозом Момом Голићем, нажалост рано преминулим…

Ћутимо обојица, Петковић започиње:

- Имам осећај и да га данас сусретнем на улици у граду кад стигнем у Бањалуку, он је био у свему изузетан. Аполонског изгледа, леп као глумац, сви су га волели. За њега у рукомету није било тајни. Он је био рукометни велемајстор, претеча онога што је касније чинио Ивано Балић. За мене је “Момиша” био и остао вечни симбол Борца.

Можда сам баш због њега и целу ову и новинску и телевизијску причу о Борцу и назвао “Анђели”…

Петковић наставља:

- Био је баш анђео, и људски и спортски. Чуо сам од старијих да је он међу првима донео плоче “Битлса” и “Ролингстонса”, први “прошетао” Левисице и модерне “винтерице”. Чаробна душа нека му је вечна слава, ја га никад заборавити нећу, најтеже је у животу бити другачији…

Бити другачији особина је посебних, и у рукомету, баш као што је била цела плејада Борчеваца, један од њих је Велимир Петковић, понос свог града, и а клуба свог живота.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Antilegenda
Pohvale Žurnalu zbog ovakvih tekstova koji ostaju kao folklorno blago sporta naroda sa prostora Balkana. Lepa vremena u kojima su blizanci iz Beograda bili taman onako mali kako to nalaže i tradicija, kada su slavu rukometa pronosili tradicionalni rukoemtni centri i iskonski majstori ove igre. Sve što je došlo kasnije i što nam se sada dešava posledica je negativne selekcije i bulumente nesposobnih, neukih i alavih, spremni na sve zarad zadovoljenja svojih sitnosopstveničkih interesa. Topao pozdrav iz Zrenjanina, grada slavne rukometne prošlosti, kao što je i Banja Luka, i još jednom upućujem veliku zahvalnost redakciji Žurnala zbog ovakvih tekstova.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.