Последњих дана јануара 2012. рукомет је истиснуо најважнију споредну ствар на свету, фудбал, са првих страница Журнала. Чинили су то пре тога Новак Ђоковић, ватерполисти, кошаркаши… Рукомет тада први пут. Била је то година кад се овај спорт сребрном медаљом на Европском првенству извојеваном у Београду, поново вратио у моду.
125 утакмица одиграо је Момир Илић за репрезентацију Србије и постигао 456 голова
- То само показује да смо те 2012. померили све границе, колико је то био велики успех за српски рукомет, рекордан број гледалаца у Арени, гледаност на РТС-у... То су чињенице које остају за памћење – поносно истиче капитен сребрних Орлова, најбољи играч Србије последње деценије, МВП тог шампионата, Момир Илић. – Тад се свуда говорило о рукомету, играче су препознавали, променила се свест о нашем спорту. То је оно чега ћу се најпре сећати, поред клупских успеха, кад је о каријери реч.
Журнал у фаворитима
Момир Илић је прошлог лета завршио богату играчку каријеру. На том путу успона до европских клупских и репрезентативних врхова, некако увек је био и Журнал:
- Журнал сам поистовећивао са рукометом. У време кад сам почињао каријеру куповао сам га после сваке утакмице, било ми је драго да тамо видим и своје име, колико голова сам дао, да читам интервјуе. Ту су били најбољи чланци што се рукомета тиче. Пратили сте ме и када сам играо у Фиделинки, касније Горењу, Гумерсбаху, Килу, Веспрему. Журнал сад у интернет ери имам у фаворитима и где год да сам отворим и обавезно прочитам. Не толико све спортове, али рукомет редовно.
Момир сада плови тренерским водама у Веспрему, као први сарадник Давиду Дaвису и тренер друге екипе. Тек је почео, а успомене на прошлог лета завршену каријеру још су свеже, па и на ту 2012.
- Тај 27. јануар, био је величанствен дан за српски спорт. Незабораван. На Светог Саву ватерполисти су ушли у финале, Новак Ђоковић и ми. Наша победа над Хрватском, атмосфера, то остаје за памћење неким следећим генерацијама. Неке које тек стасавају, одлучиле су се да тренирају рукомет можда баш због те утакмице, нашег успеха. Сад, у доба короне, сам на хрватској телевизији гледао ту утакмицу.
Какав је био осећај, с временским отклоном од осам година какве су емоције?
- Феноменалан, свакоме бих пожелео да доживи ту силину емоција, адреналина, среће. То је била најјача реклама нашем спорту. Сад сам гледао другим очима. Не играча, учесника догађаја, већ тренера. Гледао сам Вука (Веселина Вуковића), како је био миран. Много већи притисак је у сваком смислу био на нама. У првом полувремену није све ишло како треба, губили смо два разлике. Дарко Станић који је био феноменалан до тад, првих пола сата није био у ритму. Вук је остао смирен, вукао је одличне потезе и у другом полувремену смо уз Дарка, на крилима публике преокренули, отишли на 19:16 и више нису могли да нас зауставе. Једноставно, били смо тим - играчки, стручно, организационо. То је била та тачка о којој је тадашњи председник Марјановић говорио да је моменат за медаљу, круна једног дугогодишњег процеса. Срећан сам због сваког детета које је тад пожелело да тренира рукомет због нас.
два пута заредом био је најбољи стрелац Лиге шампиона, 2015. са 114 голова и 2016. са 120
Медаља, рукометаши најзад на чувеном балкону, месту славља нај-већих успеха нашег спорта дали су вам крила, још веће самопоу-здање по повратку у Кил?
- Играо сам у клубу са врхунским играчима, до тад су се они враћали с медаљама, а ја утучен. А, тад сам био поносан. На првом тренингу један Омеје, Нарсис, Јиха честитају. У Килу, као и у другим немачким клубовима, обичај је да се на првој домаћој утакмици, освајачима медаља даје поклон. Прелеп осећај кад пред 10.250 људи изађеш као једини освајач медаље у свом тиму.
Кил је те године шампионат завршио без пораза, са невероватних 68 бодова, освојио је и Куп Немачке, Лигу шампиона (са Момиром други пут), на јесен и Супер куп...
- Заиста невероватна година. Још се у међувремену репрезентација квалификовала за Олимпијске игре, учествовала први пут од самосталности Србије на највећем спортском догађају, а остварили смо и директан пласман на Светско првенство наредне године у Шпанији. Невероватно, како се све отворило. Тако то обично бива и са успесима и са неуспесима.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.