Кажу, свака екипа на свету би морала да има једну Слађану Поп-Лазић. Ова реченица, посматрана из више углова, је више него истинита, јер после свега што ова девојка показује на терену и ван њега, било би неправедно рећи нешто друго.
Сјајна пивотменка је на терену међу најборбенијим играчицама, њено хватање лопте на црти је за најавне шпице, док су прецизност, истанчан осећај за гол и простор, оно што сврстава Слађану међу најбоље пивотмене света. Тачније, на Светском првенству у Јапану, она је то и била, најбољи кружни нападач, са само три промашаја на читавом шампионату.
Одбила Французе
Пре четири године сте имали понуду да обучете дрес репрезентације Француске, одбили сте и остали верни Србији?
– Имала сам позиве, недостајало ми је шест месеци да испуним тај услов, нисам играла за Србију две и по године... Међутим, уследила је смена, на место селектора је стигла Драгица Ђурић, која ме контактирала и ја сам дошла, дилеме више није било, заиграла сам за Србију већ на првом окупљању.
Међутим, колико год да је битан шраф у репрезентацији Србије на терену, она је увек занимљива, духовита, искрена и отворена, па је лако и понела епитет најважније особе у националном тиму. Оне коју мора да има свака екипа ако жели успех, а са њом је то загарантовано.
На моменте Слађана Поп-Лазић делује повучено, али то је само одраз њеног васпитања које носи из куће, одраз скромности и културе, умећа да прихвати свакога, да критику и неправду стоички поднесе и остане смирена и јака без обзира на препреке.
Одрасли сте у патријахалној породици, где се поштују праве вредности, како сте се определили за спорт?
– Отац ми је свештеник у околини Раље и тамо смо живели. Тек кад сам била трећи разред доселили смо се у Београд и моји родитељи су сматрали да је боље да кренем да се бавим спортом, него да проводим време на улици у тако великом граду. У школи сам почела да играм, а онда је на један час дошла Мира Јасић и позвала цело одељење на тренинг, а једино сам ја остала у рукомету.
Како се прослављају празници у породици каква је Поп-Лазић, где су отац и деда свештена лица?
– Одгајани смо у нашем, српском духу, црква и обичаји су се увек поштовали. Новој години нисмо давали претерано на значају, јер је у време поста, па се није ни прослављала. Имам две старије сестре, Ивану и Снежану, и ми смо са друштвом славиле, док у породичној кући није било дочека. Божић је празник који смо прослављали заједно и то је нешто што волим.
Како изгледа дочек Бадње вечери и Божића?
– У ужем кругу породице, са родитељима, баком и деком, теткама. На Бадње вече се иде у цркву на литургију, пали бадњак, уноси се потом у кућу где нас чекају бака и дека. Док уносимо бадњак и сламу, нас три сестре идемо иза њих и пијучемо као пилићи. После тога следи молитва у кући, трпеза је наравно посна, кандило се пали изнад иконе. Кад сване јутро одлазимо на литургију и први ко уђе у кућу је положајник.
Комплетан текст можете да прочитате у божићном двоброју Спортског журнала за 6. и 7. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.