У свету некада резервисаном само за мушкарце, две плавуше, су помериле стандарде, одшкринуле врата велике сцене и дале задатак дамама новог доба, да следе или можда превазиђу тај пут.
Пре 27 година, удружено, са судијском пиштаљком, из Панчева Бранка Рупанер и из Зрењанина Зорица Гардиновачки, кренуле у освајање судијских рукометних ленти.
У годинама које су уследиле свет ће чути за њих као пар Марић и Гардиновачки, а потом и Марић – Машић.
Прва дипломирани инжењер машинства, друга оптичар, грабиле су узлазном путањом у том мушком свету.
А, пут им је био олакшан само у смислу што је ЕХФ тад већ направио пројекат лансирања женских парова.
Фајнал-фор Лиге шампиона остао жеља
Да ли Бранка и Зорица имају неку неостварену сидијску жељу на крају каријере?
– Можда фајнал-фор женске Лиге шампиона. Мада је реванш финала Купа ЕХФ у Крајови био прави доживљај – 4.500 људи у дворани, а требовано је 20.000, много људи је гледало утакмицу на видео биму пред двораном – преносе утиске са опроштајног меча на европском нивоу у клупским оквирима Бранка и Зока, које су се од међународне судијске сцене опростиле у последњем мечу квалификација за Европско првенство дама, у дуелу Русије и Аустрије.
– Да, са мени два најдража тренера, Јевгенијем Трефиловом и Хербертом Милером, увек су били господа, никад ни једну реч према судијама. Милер је професор математике, дуго је радио у Нирнбергу и са њим смо увек могле да разговарамо свему и свачему.
Ове две даме одсудиле су у каријери шест финала ЕХФ купова.
Све остало су саме изградиле, од почетка поставиле стандард понашања којим су завредиле поштовање и играча на терену и колега.
Различитих темперамената, сјајно су се пратиле, Бранка професорско-мајчинским ставом, а Зорица шармерка која је и те како знала да севне својим плавим окама да се смрзну и најкуражнији.
Па су тако 96. стигле на листу Супер лиге, годину касније пришиле ЕХФ грб, а `98. и ИХФ поставши делиоци правде највишег нивоа.
Могу да се похвале да су делегиране за двоје Олимпијске игре, у Сиднеју 200. и Атини 2004. и једино је на нашим просторима легендарни Милан Валчић одсудио више (4).
Ипак, утакмица која је их је устоличила на месту судијских ауторитета, на неки начин лична карта њихове каријере, била је чувена мајсторица на Цетињу 2002, где су се после бурне две претходне утакмице о титули одлучивали Ловћен и Партизан.
И породице и каријера
И Бранка и Зорица су поред успешне судијске каријере, запослене, породично остварене жене.
Бранка са Мирком Марићем има кћерку Милицу (19) и сина Николу (12) који је кренуо маминим стопама, за рукометном лоптом. Зорица је удата за Стевана Машића и имају десетогодишњу Теу.
Бранка приде ради као помоћник секретара за инвестиције градске управе Панчева, претходно је била у Дирекцији за изградњу.
– Морале смо да будемо професионалци на три фронта, у кући, а послу и на терену– каже Бранка и није исто све то са 20 и са 50 година.
Неке њихове мушке колеге су одбиле делегирање, а њих две су прихватиле баш ту „на нож” утакмицу.
– Првобитно су за све три утакмице били делегирани тада такође интернационалци Имброњев и Грковић, па пошто је већ на првој утакмици било свашта, онда је промењено делегирање, Милан Валчић нам је казао да будемо на стенд- бају. Рекла сам му тада да никоме нећу да будем резерва. После је и Раде Ђурђић, у то време председник РСЈ, звао да пита која од нас две је одбила да суди. Казала сам обе – присећа се Бранка Марић увода у ту Цетињску причу.
– Гледале смо ту другу утакмицу, било је напето на Бањици, Партизан је победио и већ се увелико причало да трећу судимо ми. Више нисмо могле да одбијемо јер би нас вероватно скинули с листе.
Када се својевремено на Управном одбору РСЈ повела прича о томе ко би било најбоље да суди, председник Ловћена је у неком моменту казао:
– Ђе да пуштим да ми жена дијели правду на Цетиње.
На крају је, ипак , одлука пала да буде не једна, но две.
– Валча (Милан Валчић) нас је назвао и саопштио да нам је резервисао карте, питамо за шта. Каже: „Па пише вам све у новинама, судите трећу. До тада никад нисмо биле на Цетињу, отишле смо као да је у питању међународна утакмица дан уочи и вратиле се дан после утакмице.
Седмерац и два прста прашине
Било је кроз 21 годину каријере на највишем нивоу разних анегдота, за књигу да напишу, од уобичајених где су их „слали кући да кувају ручак” уместо што дувају у пиштаљку до једне такође врло симпатичне:
– У Обреновцу, тренер каже: „Мени суди седмерац, а код куће сигурно има два прста прашине”.
Остало је легенда...
– Никад ту утакмицу нисам одгледала– каже Бранка.
– Неколико пита сам почињала и нисам наставила. Сећам се наравно и дан данас свега. Кад је Влада Мандић пао, па подигао три прста, а са трибина полетело све и свашта, дрес ми је био мокар колико су пљували са трибина. Дреновац је у жару борбе на другој утакмици поломио нос Шишку Никочевићу. А, на трећој, су му стално нешто добацивали, први ред трибина је био 20-ак сантиметара од терена и у 40. минуту кад је стајао на тој страни неко је устао и кренуо да га вуче, говори му нешто. Пришла сам и опоменула га да то више ни једном не уради. Вукли су ме да ми објасне да је то начелник полиције, рекла сам да ме баш брига да сам на терену ја газда. То су неки детаљи који се не виде на телевизији...
А, на дан утакмице биле су у музеју на Цетињу:
– Говорили су нам на улици, „Само поштено судите, ми жене не бијемо“. Нашалила сам се: „Туђе не, само своје“.
Партизан је добио насред Цетиња, а на адресу ове две шармантне даме, које су показале да умеју да буду и те како ауторитативне када треба, стизале су честитке на мушки обављеном послу. Ипак, једна је Бранки посебно драга.
Прве даме на ОИ које судиле мушкима
Бранка Марић и Зорица Машић остаће упамћене и као прве даме које су судиле једну мушку утакмицу у лопташким спортовима на Олимпијским играма. Било је то у Сиднеју на сусрету Туниса и Аустралије.
– За Аустралију су играли браћа Шестићи и Павловић који су пре тога играли у Динаму. Ето, како је свет мали – констатује Бранка.
Судиле су добре утакмице и на једним и на другим играма, а у Атини меч за седмо место мушкараца Шпаније и Словеније.
Рекордер по борју одсуђених ОИ је Милан Валчић (4), Стојковић и Николић су делили правду у Лондону, а једну ОИ има и Милан Митровић.
– Стигао је телеграм, који још чувам, од Момчила Мандића: „ Хвала на храбрости и поштењу“.
Та утакмица их је учврстила међу судијским ауторитетима, а после 21 године одлучиле су, иако су имале право да суде још годину да заврше каријеру, јер је већ постало напорно да шест од седам дана у недељи проводе тренирајући.
Летње одморе и одлазак на море годинама су планирале заједно, како би истовремено и тренирале.
На домаћој сцени последњу утакмицу „одсвирале“ су у Бранкином Панчеву (Динамо – Звезда).
– Хвала директору Лиге, Зорану Лазаревићу штоп је изабрао да то буде баш ту. Било је лепо, али идемо даље, време је за неке друге ствари –кажу у глас обе, поново се сећајући дана када су постале пар, пошто су претходно обе судиле са другим парњацима, Бранка са Терезом Хорват и Биљаном Миоч, а Зорица са Нађ Абољи и Миром Стеванов.
Бранка делегат на СП кадеткиња
Шта после активне судијске каријере? И ту је Бранка имала добар одговор:
– Прелазим, у најбоље плаћене гледаоце, како се обично шале за делегате. Позвана сам да будем делегат на Светском првенству кадеткиња у августу. Жао ми је што се то поклапа са нашим омиљеним турниром у Добоју, где је званично исто требало да се опростимо, али биће Зока.
Заправо обе тек треба да прођу ЕХФ курс за делегате.
Једно време су играле и судиле, Бранка је била крило у Динаму, потом и тренер пионирки са којим је `93 била шампион Југославије, а Зорица десно крило у Лехелу из Мужље.
Ментор им је био Андрија Бањанин коме никада не заборављају да изразе захвалност за све савете и посвећено време.
Кад су дошле на Супер лигу прво су судиле само женске утакмице:
– Док Миодраг Максимовић у неком тренутку није питао, зашто су оне на листи, а не суде. Онда смо `99. отишле на Светско првенство у Норвешкој и одмах судиле меч за бронзу, Аустрија – Румунија. Аустријанке са Гунаром Прокопом, Станком Божовић и Цецом Антић – присећа се и Зорица.
– И тако је све кренуло. Кад се сетимо, заправо Милан Валчић нам је највише помогао што позив ЕХФ за полагање за међународне судије није ставио у фиоку– кажу обе.
Тада су од шест женских парова оне добиле ЕХФ грб, а добиле су своје место међу таквим ауторитетима попут Гаљега и Љамаса, Хансена и Олсона...
Сада већ има у том друштву доста женских парова, а Зока и Бранка могу задовољно да ставе тачку на судијску у почну контролорску каријеру. Дакле, још ћемо их гледати, само у мало измењеној улози на рукометним теренима.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.