Наду Дрвењак Шљукић, врсну играчицу на позицији средњег бека, али и сјајног кружног нападача која је некада била прва резерва легендарној Каји Илеш, очекује друга операција рака дојке, док као самохрана мајка мора да брине и о болесном сину, а њега нема ни ко да чува док је она у болници, нити имају од чега да живе.
– Примам десет хиљада динара инвалиднине у два дела, од тога живимо у изнајмљеном стану, а пензија од мог тридесетогодишњег рада као зубне техничарке у Дому здравља очекује ме тек од октобра, па молим за помоћ све који могу на било који начин то да учине – не околишава Нада, не престајући да верује да је овај подужи период у њеном животу само пролазна невоља и да ће стати на своје ноге.
О Надиној судбини се већ писало, помоћи значајније није добила, али обећања прегршт:
– Градоначелник Новог Сада ми је обећао стан, још ништа од тога, као ни помоћи с других страна. Нема коме се нисам обратила, на чија врата нисам закуцала, ништа. Али, не кукам, не љутим се ни на кога, сад бар имамо кров над главом захваљујући једној пријатељици која нам је уплатила станарину, а спавали смо пола године на Штранду у кабини, купали се у леденој води, на минус двадесет... Ма, да не причам своје јаде, хајмо на ведрије теме.
О рукомету наравно...
– Ма, каква сам, и сад бих истрчала на терен, само да ме здравље служи, слабо ко ту сад има срца... И тако сам играла до четрдесет треће, а већ сам први пут била оперисана од овог проклетог рака, пре 23 године, чак била на ивици потписа са једним грчким клубом, радила, у Дому здравља. Тражила им ја 20.000 евра за уговор, а они мени, „па ниси Дуда Ивковић...“, мислили да тражим толико за месец. Кажем ја њима, „ја јесам Дуда за рукомет!“Ма, свега је код мене било...
И очас посла кренуше приче од пре тридесетак година, несуђене Олимпијске игре у Москви и одлазак у Раднички, крвави рад код Винка Кандије и Јездимира Станковића који је Наду и открио као вансеријску рукометашицу:
– Стварно сам била озбиљно добра играчица, генерација Иванке Шуприновић, обожавала сам је, Раде Парезановић, Миленке Сладић, Маре Торти, Драгице Палаверсе... Ала, се тада играло, ууу... Таман кад је на позив Кандије требало да пређем у Раднички, удам се, муж ми забрани да играм рукомет, и све паде у воду. Претходно су ме и повреде ометале, ма сто неких чуда ме одувек пратило...
Нада Дрвењак је играла за новосадски Жељезничар, у Потисју из Аде, у Петроварадину, а била је и јуниорска репрезентативка Југославије од једанаесте године, потом омладинске, па играчица Б селекције државног тима, да би за А репрезентацију одиграла 25 утакмица, освојила чувени Трофеј Југославије:
– Сећам се као да је било данас, водио нас Винко, добиле Рускиње у финалу, ја дала победоносни гол... Али, мени се све нешто није дало да се потпуно остварим, увек би се нешто испречило. Тако ми пред одлазак у Италију пукне Ахилова тетива, са репрезентацијом аркада... Е, сад сам се сетила и своје цимерке из Сплита, Гордане Видовић, удате Шушњар, играла је за Далму, баш бих волела да је видим, изгубиле смо контакт...
Нада се нада добру, и да ће је се сетити њене другарице, можда помоћи и олимпијке које би од националних пензија могле да скупе неки динар да премости овај горак период до пензије.
РС Србије је у овој акцији одмах одреаговао, Божидар Ђурковић је на први позив већ уплатио једнократну помоћ за некадашњу сјајну играчицу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
