Ђурковић одговорио на оптужбе са КиМ и упитао: Ко је био у Даблину?

Наиме, Савез КиМ је у писму оптужио првог човека Савеза да жели да угаси рукомет у јужној покрајни.

- Ја, као председник Управног одбора Рукометног савеза Србије, нити желим, нити хоћу да угасим и „поништим постојање“ рукометног спорта на територији Аутономне покрајине Косова и Метохије.

Неистина је, да будем конкретнији, ординарна лаж је, да сам ја као истакнути функционер Европске рукометне федерације, како Ви то кажете, дао сагласност за признавање и укључивање такозване Рукометне федерације непостојећег Косова у међународне форуме, супротно Уставу Србије и међународном праву.

Наиме, на Конгресу ЕХФ-а, одржаном 19/20. септембра 2014. године, на Конгресу ЕХФ-а у Даблину, представници Рукометног савеза Србије су били председник Велимир Марјановић и члан УО Александар Благојевић, а које је на Конгрес делегирао УО РСС, чији је члан, конкретније потпредседник, у том тренутку био и господин Синиша Лазић, те самим тим и упознат са свим корацима који су предузимани да се спречи пријем Косова у ЕХФ, као и потпредседник Скупштине, господин Славољуб Мандић.

На наведеном Конгресу сам присуствовао као „истакнути функционер ЕХФ-а“ како Ви то кажете, те као такав нисам имао право гласа.

Као доказ Вам достављам извод из Записника са наведеног конгреса, као и листу учесника, у коме се види да је борба наших делегата, а посебно господина Марјановића, да се Косово НЕ прими у ЕХФ била оштра, али и поред тога, са 25 гласова ЗА и 18 против, Косово је примљено у ЕХФ.

Дакле наводи да сам ЈА као „истакнути функционер ЕХФ-а дао сагласност за признавање Косова у ЕХФ“ су више него измишљотина, непоткрепљена чињеницама.

Посебно ме зачуђује чињеница и „заборавност“ то што је седницама УО РСС, као потпредседник, пре и после Конгреса присуствовао и господин Синиша Лазић, те је апсолутно био упознат са редоследом ствари и ангажовањем свих у борби против пријема.

Такође желим да нагласим, а наравно да имамо доказе и за то, Рукометни савез Србије је годинама у назад помогао клубове и Рукометни савез Косова и Метохије, за шта сам и лично, као тадашњи генерални секретар, добио признање, те ми нису јасни наводи „вишемесечним покушајима да угаси рукометни спорт на Косову и Метохији“ јер зашто би помагали некога кога желите да угасите.

Да изјава није жалосна, била би смешна, а они који су је дали требало би бар мало да се „зацрвене”.

Наводи да „Управо сада, Божидар Ђурковић на све начине покушава да избаци Аутономну покрајину Косово и Метохију из Статута РСС“ су такође нетачни.

Нити је ко избацио РС Косова и Метохије из Статута, нити има намеру.

Да рашчистимо, прво, у питању је ПРЕДЛОГ Статута, друго број делегата у Скупштини је иницијално потекао од ГРС Ниш, и у предлогу је број делегата смањен у већини савеза, а све са образложењем предлагача да је у питању смањење због рационалног и оперативног рада Скупштине, те овакав предлог свакако НИЈЕ уперен против РС КиМ, а још мање са моје стране.

Овакав предлог Статута је подржао и Управни одбор Рукометног саветаtа Централне Србије, а чији је председник, до скоро био управо један од потписника писма, господин Синиша Лазић.

Чак и данас, он је члан Скупштине РС Централне Србије, као представник Окружног рукометног савеза Шумадијског?!

У осталом, председник Скупштине Рукометног савеза Србије, господин Владислав Крсмановић је заказао седницу Скупштине за 09. фебруар, са 1. тачком Дневног реда: Доношење Статута Рукометног савеза Србије, тако да говоримо о акту који још увек није усвојен и свакако је подложан променама, према нормативима савеза и којој ће, искрено се надам, присуствовати и представници Рукометног савеза Косова и Метохије и Рукометног савеза Војводине, који нису били на две последње седнице, из необјективних разлога.

И на крају, ја као председник Рукометног савеза Србије, изгласан гласовима већине делегата на Изборној Скупштини РСС, подржан великом већином бивших спортиста, немам права и нећу да устукнем пред свакодневним проблемима и опструкцијама, са којима се свакодневно борим.

Никога нисам „обмањивао ни уцењивао“, а као председник једног од најтрофејнијих националних савеза, од почетка мандата сам суочен са разним опструкцијама у раду, не доласком делегата на Скупштине, и ако сам више пута јавно позивао на јединство у организацији желећи да сви заједно радимо у интересу спорта и рукомета.

У управном одбору РСС сам оставио места за представнике Рукометног савеза Косова и Метохије и Рукометног савеза Војводине, али адекватан и конструктивни одговор на моје апеле је изостао.

И ако сам председник три и по месеца, дошао сам у ситуацију да се боримо са бирократијом и администрацијом, која јесте део нашег посла и јако битна, али не и најважнија, а не да покушамо да се вратимо, пре свега на велика такмичења јер на последња два Светска првенства за мушкарце нисмо учествовали, пропустили Олимпијске игре у обе конкуренције, резултати млађих селекција такође нису задовољавајући...

Као председник Управног одбора увек ћу поштовати одлуке Скупштине, тим пре што је моја позиција, позиција председника УО транспарентна, увек на провери и променљива”.

Председник УО РСС

Божидар Ђурковић