Почетна / Рукомет / Репрезентација

Марија Чолић: Францускињама је нормално да купе торбицу од 300 евра, мени није, јер ми отац ради за тај новац

Голман рукометне репрезентације Србије, шета обалама Азурне обале, али не заборавља родни крај
ФОТО: Н. Неговановић

Једна од дефиниција значења њеног имена је – она која је вољена. Баш тако, са много љубави и емоција, према свету око себе кроз живот корача и Марија Чолић, Блачанка на раду у Француској, репрезентативни голман рукометашица Србије.

На путу од маленог Блаца, варошице у топличком крају, са нешто више од 5.000 становника, до монденских Нице или Монте Карла где сад тако често шета, није се променила. Осим што сад мало више људи зна за малу из Блаца.

Новак инспирација

Коју би јавну личност волели да упознате?

- Новака Ђоковића. Светски човек. Класичан пример како спортиста треба да се понаша. Јако је тешко остати исти кад немаш ништа, а онда освојиш све. Инспирација је у сваком смислу, сваком живом човеку, како да остане свој.

Рађен мушка икона

Ко је за вас леп мушкарац?

- Никола Рађен. Познајем га приватно. Глупо је рећи да није леп, згодан. Он је мушка икона. Ана извини, али тако је.

Можда би њен земљак, Раде Драинац, онако космополитски, стихом, умео много лепше да опише све те њене параде, којима је срушила и Шпанију, у том моменту вицешампиона Европе, на недавном шампионату Старог континента.

А, ко је уистину Марија Чолић?

– Велики емотивац, све у животу радим срцем, било да је приватан живот у питању или спорт. Умем да будем и повређена, али у мени љубав не гасне - прихвата Марија, као да јој баш та прича о емоцијама прија у празничне дане.

Да ли је већа уметност волети или бити вољен?

– Волим да волим. Из искуства знам, кад год сам давала љубав, добијала сам дупло више.

Одакле се рађа та емоцију?

- Једноставно осети или се просто роди са тим. Тако сам ја, ето, заволела рукомет. Дошао је први тренер, казао да тог дана почиње рукомет, а мени се рука сама подигла. Не знам због чега. Тако је све кренуло… То је судбина, рекла бих. Све бива како треба да буде, само је потребно да будемо стрпљиви. Ако нешто погрешимо то је тако морало бити, да бисмо нешто ново научили. Тако је и са љубављу, долази сама по себи.

Колико сте пута погрешили?

- Много. Али се не кајем.

Како се осећате кад схватите да сте погрешили, о чему мислите?

- У том тренутку сам дала најбоље што сам могла, увек спавам мирно и знам да тај неко не може ништа ружно рећи о мени. Боли ме неправда. Не волим да гледам када се неко мучи, слаба сам на старије људе, на болест. Небитно да ли је неко близак или не. Не могу да прођем поред жене која проси, а да нешто не оставим.

На утакмицама такође не скривате емоције, како је стајати између те две стативе и из те перспективе учествовати у догађајима?

- Не проживљавам тада само сопствене емоције, већ целе екипе, сваки гол, фаул… Чини ми се да тада постајем још боља. Добијам већу снагу, боље видим лопту, некако утичем на екипу као и она на мене. То је необјашњива енергија коју пребацујемо једна на другу. Е, то је то! Сваки тим то треба да користи. Ми јесмо на Европском. То је и најјачи разлог због чега смо добили Словенију и Шпанију и ремизирали са Швеђанкама.

Дан после напада у Ници

У Ницу сте стигли дан после терористичког напада?

- То се догодило увече, ја сам ујутру, 15. јула, стигла. Није ми било свеједно, ни родитељима пред полазак. Ипак, кренула сам, а очи су ми биле пуне суза, размишљала сам цео пут о томе. Најјачи утисак ми је био када сам стигла тамо, када смо пролазили у колони возила Променадом, износили су камион који је прегазио те људе… Било је много крви…

После мале паузе Марија се даље присећала:

– Један декица ми је остао у сећању, месец дана је непрестано долазио до споменика, остајао по цео дан. Вероватно је изгубио неког.

Сада вероватно не бисмо причали о рукомету, да опет Маријина интуиција није „одрадила” посао пре 12 година, када је, у то време 14-годишња Марија, раздрагана стигла кући са турнира у фудбалу…

- Била сам, мислим у Житорађи, играла за основну школу, постигла пет голова. Тај дан ми је стигла понуда из Машинца да играм фудбал. Била је озбиљна прича. Тата ме је питао: „Па шта ти мислиш сад”. Кажем, идем на фудбал. Онда је питао поново: „А, када би те звала Звезда у рукомету?”. Онда бих у Звезду. Мислила сам да се шали, али није. Тај дан јесте Звезда звала. Нешто у мени је опет рекло, ја хоћу рукомет, Звезду…

Родитељи су испоштовали кћеркину жељу:

– Зато су они моји истински идоли. Не знам да ли бих се ја усудила да своје дете, из тако малог места, са 14 година, пошаљем у велики град. Београд обожавам, то ми је најдражи град на свету, али је то био мач са две оштрице. Можеш да успеш или да потонеш. Родитељи су ме подржали и ја данас морам да им кажем – хвала на том поверењу!

Како су тата полицајац, и мајка као свака мајка брижна, пустили прворођенче у двомилионски град?

– Рекли су – знаш шта радиш, због чега идеш, буди пажљива. Само то. И никад ништа ми више нису поновили.

Сећа се Марија сликовито и првог доласка у град који ће с годинама заволети. Толико, да данас каже да то је њен Париз. Из тих дана је још једно занимљиво, и још тако живо сећање:

- Становала сам у Војводе Степе, пет аутобуских станица од Маракане. У клубу су ми објаснили да могу да дођем аутобусом, а ја нисам знала како све то иде, како се карта купује, ништа. Онда сам сваки дан ишла по једну станицу више, остало пешке и сваки пут стизала на тренинг по сат раније, јер нисам могла да проценим колико ми је времена потребно да дођем. Једном сам се увече враћала касно, промашила сам смер, била је то последња 48-ица и завршила сам на некој крајњој станици, али, хвала Богу, тај возач је видео да сам погрешила и вратио ме је тамо где треба.

Није дуго потрајало, почела је друга прича, деби за први тим:

Да ми Србин подари Луку и Лену

Како у лепој Ници почињу јутра?

- Устајем рано, седам, пола осам, зато на јутарњем тренингу једино ја имам осмех на лицу. Највише волим да се спустим до плаже, попијем кафу…

Чему не може одолети?

- Слаткишима.

Шта је открила у Француској?

– Суши, на наговор Чехиње Кларе Чернове и одушевила се.

А, вино?

- Почела сам да волим бело, слатко.

Сиреви?

- Немогуће их је пробати све, али су тааааако добри.

Тип мушкарца?

- Привлачи ме став, да не будем ја та која њега засмејава, већ он мене. Најбитније је да буде добар човек, да уме да каже праве речи у право време.

Србин или странац?

- Србин дефинитивно.

Деца?

- Волела бих као у мојој породици, прво дечака, па девојчицу, Луку, па Лену, али по завршетку каријере, јер желим да им посветим пажњу, као моји родитељи мени, а то не бих могла уз професионалне обавезе. Али, ако се догоди раније…

- Наши голмани су тада нешто слабије бранили. Била сам напунила 15. Играли смо са Напретком, Љиља Кнежевић, Злата Паплацко… Тим снова, први на табели… Нисам почела утакмицу, почела је старија, искуснија. Није јој кренуло, тренер је био мало и љут…

А, онда?

– Тај 14. минут, пенал. Већ смо губили шест разлике. Улазим ја, улази и Љиља са клупе, узима лопту. Била сам за главу нижа од ње. Цима ме лево, ја одем лево, десно, ја одем десно. Шутнула је кроз ноге. Не знам како сам их саставила, нити како сам одбранила тај шут, али јесам. Сећам се да је цела Бањица устала и аплаудирала. Нисам знала где сам. Тренер ми каже да останем на голу. Лопте су ме погађале, бранила сам зицере… Одиграли смо нерешено, били прва екипа која је узела бод Напретку. Сећам се и наслова у новинама „Чудо у Београду”. Била сам играч утакмице и од тог тренутка први голман Црвене звезде.

Следеће коло, Ласта, 21 одбрана, опет играч утакмице и тако је све кренуло. У Звезди је убрзо Марија понела капитенску траку.

- Била је то велика, али слатка част. Најмлађи сам капитен у историји спортског друштва, пре мене је то био Петар Ненадић. Најмлађа сам била, а капитен, тешко да проценим како да се понашам, али изгледа да сам се снашла пошто је та трака остала седам година око моје руке.

Већ је почело да се одмотава клупко сећања из живота у Београду.

– Када смо први пут добиле Ласту, добиле смо и премију. Кики Лишчевић и ја смо добиле највећу, негде око 300 евра. А, ми нисмо имале телевизор у стану. Решиле смо да од тих пара купимо ТВ и ДВД. Отишле смо у продавницу, нисмо ни размишљале како да то донесемо до стана, већ смо са свим тим ушле у трамвај и тако смо донеле наш први ТВ у стан, поносне што смо са 15 и по година купиле нешто од нашег новца.

Било је успона и падова, тешких тренутака, две операције колена, за девет година живота у Звезди. А, онда се Марија отиснула у Француску, прво Ним. Све је било другачије него у Србији, па чак и необично да плата стигне на време:

Само сарму да увијем

У необавезном разговору, недавно, током Европског првенства у Шведској, јунакињи наше приче се оте:

– Само да сарму знам да увијем…  Ух, једва чекам да дођем кући на мамине - чежњиво је констатовала, јадикујући као и све остале девојке на оброке за време шампионата.

Зато је по повратку, у Блацу, пао блиц курс?

- Наравно, код маме. Хоћу да направим мојим Францускињама. Верујем да ће им се допасти. Волела бих да знам да правим и ајвар, али нисам баш толико талентована као моја мама. Имам времена да научим, до удаје…

А, онда се присетила како јој је, такође специјалитетом из домаће кухиње, срце разгалила саиграчица, Словенка Нина Јеричек.

- У Ниму сам једном била јако тужна. Био ми је то први одлазак у иностранство, не говорим француски, далеко од свега што ми је било познато, драго… Нина је то приметила, питала како сам. Како ме је то питала почела сам да плачем. Покушала је да ме утеши, говорила да је у почетку увек тако. Отишла сам кући и после три, четири сата звони телефон. Нина зове да дођем до ње. Отишла сам. Само је подигла поклопац на шерпи, направила је пуњене паприке. Тако сам била срећна и дан данас причам о томе.

- У Француској ме је тај професионализам потпуно збунио. Ишла сам на банкомат да проверим да ли је моја плата стварно на рачуну.

Исто је урадио и један наш фудбалер?

- Тако је. Ненад Ковачевић. Убиће ме због овог, али нека. Доста сам се дружила са њим док сам била у Ниму. Он је такође бивши капитен Звезде. Имали смо много тема за разговор. Диван момак који ми је много помогао. Он је тај који ме је први контактирао преко нашег заједничког лекара. Одушевио ме.

Да ли професионална рукометашица може довољно да заради за лагодан живот?

- Ако остане скромна може сасвим довољно. Францускиње не живе тако, навикле су да имају. Њима је нормално да купе торбицу од 300 евра, мени није, јер ми отац ради за тај новац. Због тога сам најпоноснија на себе, нисам се променила.

Блистала је на голу Нима, али је клуб запао у финансијске проблеме, па се Марија летос преселила у монденску Ницу, надомак плаже, стан са базеном, а и Монте Карло је тако близу.

- Сваки други викенд смо девојке из клуба и ја у Монте Карлу, имамо тамо чак и нашу плажу. Још нисмо биле у коцкарници, али имамо у плану и то.

Онда питање за крај, Монте Карло или Блаце?

- Срце је у Блацу, тело у Монте Карлу. Блаце је место где сам рођена, где живе моји родитељи, породица, где сам направила прве рукометне кораке, пријатељи из основне школе су ми тамо. Блаце има посебно место у срцу.

Коментари6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Ima svetla, samo treba nastaviti
Respect!
TAJSON
sta reci... SVAKA CAST DEVOJKO !!!
Zoran Kocic Dortmund
Imao sam srece kod mog boravka u Bg pratiti i ekipu Laste sa Damjanovic, Dmitrovic , Tatalovic , Kuridzom, Cosic, Tasic ( kako je to lepo ukombinovana ekipa bila ) ali pratio i Zvezdu sa Cvijom , Kiki, Anastazijom tada Budai,.... ali ova mala Colic mi je odmah zapala za oko kao neko ko ce imati lepu karijeru. Da, prato sam te zvezdine klinke i na EYOF-u kadetskoj univerzujadi u Pioniru i opet ta mala bila na visini( cak su se odmah i rukovodstvo na tribinama Islanda raspitivalo za nju ) . Jednostavno lopta je stalno pogadjala , bio je to njen fantasticni period u rukometnoj karijeri Bila je to prava naslednica Paplacko koja je bila na zalasku karijere. e onda su dosle povrede , ja otisao iz Beograda , Zvezda ugasila sa Zerajicem. Ali celog zivota cu pamtiti te igracice tog perioda gde sam ustvari gledao smenu generacija, devojke koje ce tek za par godina stasati u odlicne rukometasice. DAAA , i dalje pratim zenski rukomet u mom Nisu i nikada ne propustam utakmice moje Naise :)
Dusko
Svaka cast ovoj devojci, njenim roditeljima takodje! Ocigledan primer kulturne i lepo vaspitane devojke... Uz sve to, uspesna u poslu kojim se bavi. Bravo Marija, samo napred!
Milan
Toplica je ponosna na tebe !!!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.