Сребрна медаља са Светског првенства 1990. године у Јужној Кореји мени сија као злато, јер смо биле тако близу победе против Совјетског савеза, изјавила је најбоља рукометашица света свих времена Светлана Китић.
Рукометашице Југославије на свом последњем великом такмичењу освојиле сребрну медаљу, пошто су у финалу изгубиле од Совјетског Савеза 24:22, а 4. децембра навршило се 30 година од једног од највећих успеха југословенског и српског рукомета.
- Пре неко вече сам поново гледала то финале и константно сам мислила да ћемо да победимо. Оне су биле једна сила, физички су биле јаке, а готова цела постава је била је састављена од играчица Спартака из Кијева. Та екипа је харала у Лиги шампиона, биле су нон стоп заједно - рекла је Светлана на почетку разговора за Танјуг.
Генерација коју је са клупе предводио Милорад Милатовић до финалног дуела са јаким ШСР уписала четири победе и пораз у групи, а некадашњи средњи бек присетила се и како је изгледао њен долазак на такмичење.
- Ја сам се нашој репрезенатцији прикључила из Италије, а Италијани су први пут у историји прекинули првенство да бих ја могла да играм на за Југославију. То је заиста био преседан и никад се довољно нисмо захвалили Италијанима што су то урадили“, рекла је Китић и наставила:“Били смо добра и хомогена екипа. Сада ми је пред очима та наша борбеност и жеља. То нам је последња медаља за Југославију, али никада нисмо били ближе да победимо ШСР. Можда су и судије мало биле пристрасне, али не кажем да није било заслужено. То сребрно ми је одмах иза олимпијског злата из Лос Анђелеса. Били смо близу, последњи пут смо играле заједно и та медаља мени сија као злато.
Наредна прилика за реванш моћном Совјетском савезу биле су Олимпијске игре у Барселони 1992. године.
- Већина те генерације која је играла на СП у Сеулу мислила је да ће се од репрезентације опростити на ОИ у Барселони. Тренирали смо, били смо спремни као запета пушка. Били смо спремни да први пут са трона скинемо велики Совјетски савез. Скоро две године смо биле на окупу и у главама нам је било само злато и победа против Совјетског савеза. Само се о томе причало. То нам је била тема за доручак, ручак, вечеру, слободно време, тренинге… Толико смо желеле да узмемо то злато у Барселони - евоцирала је успомене некадашња рукометашица Радничког са Црвеног крста.
Вицешампионке света Светлана Китић, Светлана Антић, Загорка Баштовановић, Маја Булатовић, Весна Дурковић, Драгица Ђурић, Станица Голе, Бранка Јовановић, Наташа Колега, Катица Љешковић, Љиљана Марковић, Драгана Пешић, Тања Полајнер, Олга Секулић, Весна Томајек и Стана Вуковић, остале су ускраћене за борбу на највећој спортској смотри у Барселони 1992. године, када је због санкција међународне заједнице свим југословенским селекцијама у тимским спортовима забрањено учешће.
- Од толике радости за тим такмичењем, дошла је туга. Кад су нам јавили да нећемо учестовати на ОИ уследио је мук, тајац… То не може да се опише, не зна се које више плакао. И сада се јежим кад се присетим тога. Један од најтежих тренутака у мојој каријери. Кад си немоћан, кад мрзиш све, мрзиш проклети рат… Била је то ноћ за плакање. Знам да смо отишли смо на сплав и све оне паре које смо планирали да потрошимо на ОИ, све смо дали на музику. Исплакали смо се и испевали.
Освајачица олимпијског злата и сребра није оптимистична када је српски рукомет у питању и сматра да се дуго неће вратити дани славе који је овај спорт у прошлости имао.
- Мислим да ће проћи још много, много година док наша реперезентација не узме неку медаљу. Чини ми се да наш рукомет полако изумире. Разни фактори су на то утицали, али мислим да је то спорт који годинама тоне. Не видим трачак светлости и много ми је жао због тога - закључила је Светлана Китић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.