Немаш коме да се обратиш. Барем да понесе део терета. Да се посаветујеш, да са неким поделиш оно о чему размишљаш, што те можда мучи. Сам си.
Не можеш да затражиш паузу. Да одложиш оно што мора да се уради. Одлуке су твоје и одговорност је ексклузивна.
Опет, слабост ће видети сви, бићеш огољен. И свима је у глави – шта ако промаши а пет година је радио за овај тренутак?
Кад овако замишљамо, а не тврдимо да је осећај баш такав, још се више дивимо свим спортистима, у овом случају стрелцима, чија психа увек мора да буде као стена. А сурови свет налаже да се посебно дивимо најјачима међу њима.
Дамир Микец је тај. И зато смо у Токију, са сребрним српским олимпијцем, дан након што је упуцао прву медаљу за своју домовину, разговарали претежно на тему његове менталне снаге. И начина на који побеђује... Себе!
- Након ОИ у Лондону, где сам дошао као број један на светској ранг листи а нисам ушао у финале, било ми је тешко. Генерално, увек ми је нешто фалило на битним такмичењима. Сада ми је помогла и срећа, али она не долази сама, иза ње се ипак крије и велики рад и труд.
Сребрног 37-годишњака нећемо заустављати.
- Дакле, од 2013. сам из корена мењао цео приступ спорту. До тада сам био потпуно сам, али од тог тренутка се укључује и мој брат, некадашњи стрелац и познавао је материју. Укључио сам и рад са психологом. Њу би посебно требало истаћи, јер је Марија Павловић радила и са Милицом, Тијаном, Андреом Арсовић... Ово је њена четврта олимпијска медаља! Много нам помаже. Сваки појединачни спорт, наравно и екипни, зависи од психологије, али овде више долази до изражаја. Немаш тренера да помогне. Даље си сам, у стрељаштву је тако. Сам си на линији. Кад дођу тешки тренуци, не можеш ни да се издереш, да се искачеш, а мораш да се смириш. При том, време тече.
Упијамо приповедање без паузе:
- Онда су ту вежбе дисања, смиривања пулса, али то помаже ако има треме. Али, ако психички паднеш, то се ради много раније. То се пет година спремало. Олимпијске игре су толико велике и толико битне а ти као треба да будеш исти као и сваког дана на тренингу. Као на првенству Србије. У причи је то лако, али кад дође тренутак, а све су очи упрте у тебе... Сви су ту, са свих страна те гледају. А догађа се једном у четири године!
Хвала на времену, Дамире. Да Вас више не гњавим.
- Није никакав проблем. Према Журналу ћу увек имати посебан однос. Стално смо га куповали и читали отпозади, јер су наши спортови били у том делу. Васке (Бранимир Васић, новинар Спортског журнала) је уз нас био цео живот, од када сам клинац био... Све нам је успехе испратио.
Кратка тишина...
- Шта ти је игра судбине. Возио сам се један дан по граду и видим Васкета на аутобуској станици. Станем да га повезем. Где ћеш, Васке? Каже: „Нешто ми није добро, чекам такси, ниједан да прође”. Какав црни такси. Прошли смо кроз два-три црвена светла, одвезао га у болницу. После пет дана више га није било. Много ме је то погодило...
Све је то много погодило. За Васкета.
Комплетан текст можете да прочитате у броју Спортског журнала за 20. јун. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.