Његова торба с бициклом, резервним точковима, гуверналом и седиштем и два пара спринтерица нестала је „у акцији” односно на лету од Београда, преко Париза, до Рија.
Његово четврто и како је сам најавио последње учешће на олимпијским играма претворило се у могућу катастрофу. Као да није било довољно то што је пре месец и по дана у првој етапи трке „Кроз Србију” у паду сломио кључну кост.
На страну то што је загубљена торба вредна око 7.000 евра, сваки дан без тренинга уочи друмске трке на 250 километара која ће се у суботу возити кошта много више. Тренинг на туђем бициклу не долази у обзир, јер свако вози бицикл направљен по мери. Седање на други бицикл је превише носи ризик повреда, а пошто је остао и без спринтерица једино што је могао да уради је да у теретани у Олимпијском селу тренира на „спинингу” тренажеру погодном само за рекреативце.
За то време одвијала се операција „потрага за бициклом”.
– Сваки дан ишли смо на аеродром Дамир Штајнер, шеф наше мисије и ја, и покушавали да уђемо у траг Стевићевој торби. Молили смо, викали и притискали, добијали најчудније одговоре попут оног да га је запленила федерална полиција у Француској пре три дана, иако је тада бицикл још био у Београду. Било је разних, противречних информација (летели смо „Ер Франсом“), а последња је била да стиже ујутро у пет часова летом из Париза. Шеф наше мисије и ја поранили смо на аеродром, устали смо у у пола четири, али бицикла поново није било на списку пошиљки. Стигао је на крају у 13 часова и већ пола сата касније Стевић је сео на бицикл и кренуо на при тренинг на олимпијску стазу – испричао је селектор Радомир Павловић.
Стевић је је овог пролећа већ проверио олимпијску стазу и припреме прилагодио њеним захтевима. Тих 250 километара возиће се више од шест сати (и то они најбржи), а мали број такмичара (само 144) значи да ће свако од њих морати да уложи много већи напор него да их је 180 или више.
– Не могу да опишем колико се Иван обрадовао бициклу. На стази се формирала група возача с неколико Норвежана, које је предводио бивши вицешампион света Боасон Хаген, и једним Еритрејцем. Заједно су тренирали пуна четири сата, прешавши нешто више од 140 километара. На крају ухватио нас је мрак па сам морао да возим иза Ивана, са упаљеним дугим светлима да неко возило не налети на њега. У Олимпијско село Иван је стигао веома задовољан и рекао: Ево и ја завршавам тренинг по мраку као Микош – рекао је селектор Павловић, који је током каријере био сувозач легендарног Микоша Рњаковића.
Сада наш олимпијац и његов тренер могу с више оптимизма да очекују сутрашњу трку. Најбољи Стевићев олимпијски пласман је 54. место у Лондону, такође на 250 км дугој стази која је више погодовала спринтерима, док је стаза у Рију прављена за брдске возаче, а то значи да је много, много тежа...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.