Сребрни кајакаши хероји из сенке

0

Марко Томићевић и Миленко Зорић освајачи сребрног одличја у трци К2-1000 на Играма у Рију

ФОТО: Н. Неговановић

Веслали су трку живота на језеру “Лагоа”. Спорији почетак, али зато финиш из снова. Стизали у су посаду за посадом. Стизали су и водећу посаду Немачке. Нису успели и да их престигну. Сребрна олимпијска медаља била је награда за сав труд који су Марко Томићевић и Миленко Зорић уложили у последњих годину и више дана.

Велики успех прославили су на плажи Баха у друштву Тијане Богдановић и Иване Шпановић. Покушавали су да се снађу у гужви која их је снашла. Наизменично су одговарали на питања.

Прошло је неколико сати од трке. Медаља је око врата. Какве су емоције?

Марко Томићевић: После трке смо били, не могу рећи незадовољни, више тужни јер нисмо дошли до злата, јер смо били тако близу. Стизали смо их у финушу. Да је било још 20 метара стигли би их сигурно. Ипак сребро на медаљу је сигурно огроман успех.

Са каквим амбицијама сте дошли у Рио?

Миленко Зорић: Имали смо велика очекивања. На Европском првенству смо били трећи. На том такмичењу нисмо били у најбољој форми, јер смо били у пуном тренингу са великим обимима. После тога смо још радили на брзини. Поправили смо форму и знали смо да вредимо много. Медаља је била циљ. После квалификационе трке било је јасно да имамо добру подлогу да дођемо до одличја. Искрено желели смо злато, било је тако близу. Међутим, свака медаља на Олимпијским играма је нешто невероватно.

Марко је већ био у Лондону као члан К1 – 1000, а Миленко као део четверца. Када сте схватили да као тандем можете то великих резултата

Марко Томићевић: Почели смо да весламо два месеца пре Светског првенства у Милану, које је уједно било квалификационо такмичење за Рио. Тада смо већ направили јако добар резултат. Били смо трећи и схватили смо да можемо да великог резултата. Ове године смо наставили низ. Сребро на Светском купу, бронза на Европском првенству, све је било како смо планирали. На тим такмичењима смо били у лошијој форми, овде када је било најважније били смо најбољи.

Конкуренција је била мање више позната.

Миленко Зорић: Са свим посадама смо се већ тркали на светском и европском. Сада је дошла ту и Аустралија. Свих 12 чамаца много вреди. Било је тешко да се прође и у финале. Неке посаде које су били фаворити нису ни ушли међу осам. Успели смо да се изборимо са свим ривалима.

Да ли сте осећали притисак уочи финала?

Марко Томићевић: Не, можда само мало позитивне треме. Имали смо доста разговора са психолозима у последње две године, још смо то интензивирали пре Рио. Били смо прилично сталожени. Ушли смо психички сасвим како треба у ову трку и све смо одрадили како треба.

Жао ми је је Грујића и Новаковића

Пре доласка о Рио када се причало о евентуалној медаљи кајакаша у први план су се стављали Новаковић и Грујић у дисциплини К2- 200.

- На основу резултата које су до сада остварили, било је логично да они буду и највећи кандидати за злато. Ми смо били у форми, они можда и нису у најбољој. То је спорт. Када би све било предвидљиво не би се ни тркали. У сваком случају криво ми је што и Новаковић и Грујић нису нашли место на постољу – рекао је Томићевић.

Ко вам је први честитао успех?

Миленко Зорић: Било је много честитки. Не могу да се сетим ко је први. Нисмо стигли на све ни да одговоримо. Наравно најдраже су оне од породице.

Какви су вам сада планови?

Марко Томићевић: За сада да се добро одморимо. Правићемо циљеве за следећу и наредне сезоне. Млади смо, има много такмичења пред нама. Олимпијада је најважнија, али има светских и европских првенстава, светских купова. Ми волимо да се тркамо, да побеђујемо. Живот иде даље.

Колико ће још дуго Марко и Миленко веслати заједно?

Марко Томићевић: То све зависи како ће нам ићи и за коју дисциплину ћемо се определити. Надам се да ће то бити још дуго, дуго.

Зорић је само потврдно климнуо главом.

Времена за славље више није било. Тандем је морао да крене. Да се спреми за трку у четвороседу. И у тој дисциплини су са Пајићем и Торубаровим ушли у финале. Прилика да хероји из сенке још једном обрадују Србију.

Кајак је дуго чекао на олимпијску медаљу. Прву и једину до сада је освојио Милан Јанић у Лос Анђелесу 1984. године. Да ли ће она подићи овај спорт на још више гране.

- Ми у последњих неколико година бележимо сјајне резултате. У сталном смо успону. Ипак Олимпијске игре су нешто посебно. Успех много више одјекује него рецимо на светском и европском првенству. Верујем да ћемо сада имати још већу подршку – каже Зорић.

Kоментари (0)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру