.jpg)
У априлу је судио финале Лиге шампиона за одбојкаше, у јулу меч за бронзу на завршном турниру Светске лиге у Куритиби, у септембру и утакмицу за треће место на ЕП за даме у Азербејџану (финале није могао, јер је играла Србија), а недавно у Пољској и финале клупског првенства света за мушкарце!
Крагујевчанин Владимир Симоновић (42), у 2017. години, постао је један од најцењенијих светских арбитара. Иако млад, већ је стао уз раме највећим српским одбојкашким судијама икада.
Амбициозан, скроман, 100 посто у одбојци, ваљда и зато што је за животног сапутника изабрао Светлану Илић, некадашњу врсну одбојкашицу, а сада сјајног тренера. Дан му почиње и завршава се са „жуто-плавом” лоптом, чак и кад је на одмору.
– Баш смо се вратили Цеца и ја из Словеније. Потпуно сте у праву, и на одмору се сваког дана причало о одбојци – каже Влада и открива како је ушао у судијске воде. – Пре него што сам постао судија, играо сам у Радничком из Крагујевца, а пошто се нисам задовољавао просеком, на предлог мог тадашњег тренера, положио сам за одбојкашког судију.
И кренули сте из најниже Лиге?
– Поносан сам на то што је моја каријера ишла путем, којим је требало да иде, ни пребрзо, ни преспоро. Судио сам Српску лигу, Другу, па Прву Б, у међувремену одслужио и војни рок. Иако сам био високо пласиран на ранг–листи, др Владимир Ћук је проценио да је боље да још једну сезону останем судија на другом рангу такмичења. Бићу му захвалан до краја живота због тога – сећа се Симоновић и наставља. – Ако се добро сећам, 2002. године сам ушао на Супер лигу, а 2006. положио за међународног судију, а истим сам проглашен на Универзијади 2009. у Београду.
Онда су кренули изазови на европској сцени?
– У првој сезони судио сам мечеве Челенџ и ЦЕВ купа, а већ после три године и фајнал–фор Лиге шампиона, што је у то време било и за мене изненађење. Тада сам судио Николи Грбићу, за мене је то била част, баш као и данас осећам огроман респект према свим играчима, којима судим, а посебно према таквим асовима, какав је био Никола – истиче Симоновић.
Иако сте у 42. години судили ваљда све што се могло, увек вас нешто тера напред и доноси нове циљеве?
– Сећам се док сам још играо и почињао са суђењем, мој тренер Јован Коки Давинић је показивао судијски грб, са лоптом на врху, која се чинила као једно брдашце. Имао сам много жеља, на почетку да судим меч између Кубе и Бразила у Светској лиги, што ми се остварило касније. Стварно сам судио све што је могло да се суди, невероватан је то осећај, не може то ни да се опише. Последња слика са клупског Светског првенства у Пољској, коју је насликао ваш колега Ненад Неговановић, где сам ја у столици, поред тројног блока Казања, а у нападу Хуанторена, ми је нека круна каријере у досадашњем раду. То видети са те близине је просто нестварно – прича са одушевљењем Симоновић.
Знао сам добро ко је Цеца...
Судбина је хтеле да Симоновић избором професије изабере и животну сапутницу. У тиму са Светланом Илић је већ пуну деценију, иако је, по сопственом признању, знатно дуже знао за њу...
– Ја сам са почетком играчке каријере добро знао ко је Светлана Илић. Када смо се упознали она је већ била тренер Волера из Цириха, а ја сам им судио утакмицу мислим ЦЕВ Купа. Стално се враћамо на ту утакмицу јер сам у том моменту ја схватио њену тренерску величину – казао је Влада и додао. – Годину дана касније смо почели заједнички животни пут. Захвалан сам јер имам прилику да чујем како размишља и друга страна. Цеца ми не дозвољава да помислим да сам непогрешив. Њене очи су моје очи, оне објективне.
Шта значи бити добар судија?
– На првом месту, владати ситуацијом, држати ствари под контролом, омогућити максималну невидљивост. Наравно, судија постоји да донесе одлуку. Добра је увек добро прихваћена и када вам играчи и тренери верују, то је најлепши осећај. А добар судија си на свакој првенственој утакмици у Србији, као и на финалу Лиге шампиона!
Да ли сте поборник „челенџ система”?
– У сваком случају, јер то је сада посебан тренутак на утакмици. Публика учествује у тим детаљима, чујете и њихову реакцију, играчи се два пута обрадују једном поену. А на крају крајева, пошто су и судије грешне, важно је да се захваљујући „челенџу” исправљају те грешке.
Ко су вам били судијски узори?
– Мислим да сам био добар ђак својих професора и учитеља када је судијски посао у питању. Не би их именовао, јер је то група људи, који су директно били заслужни, препознаће се они. И дан данас, кад се вратим са неке утакмице, кренем у причу о мом суђењу, прво са Цецом, а онда и са свим тим дивним људима, који су можда већ судијски пензионери, али сигурно сјајни саветници. Јер, кључ добро одсуђене утакмице је и припрема и анализа после меча – каже Влада.
Како се „борите” са играчима, који ипак нешто чешће комуницирају са судијама и публиком?
– Знам на кога циљате, на Нгапета, Атанасијевића, па још неке момке, који имају и превише енергије. Они су потребни одбојци, одбојка треба звезде, а на мени је да нешто и не видим, да им опростим. Ако успете да обезбедите једну здраву и непристрасну комуникацију са свим учесницима у игри, успели сте...
Србија је и даље једна од водећих одбојкашких нација, кад су судије у питању?
– Руководство судијске организације то добро ради и наравно да се пажња посвећује младим судијама. Ми смо здрав пример за цео свет. Неретко ћете у иностранству на местима записничара и линијских судија видети људе у поодмаклим годинама. Код нас је примат на млађима. Нема доброг рада ако се нашој младости не посвећује довољно пажње. Када се упаре млад и старији судија, то су ти моменти у којима се краде занат и где се учи. Имамо око 1.000 активних судија, колико има и једна Пољска – рекао је на крају Симоновић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
