Старији син тренера Партизана: Навијам за Србију, али најважније, победио је Звезду

9

Милутин, старији наследник Бојана Јанића и без суфлирања, поделио је тајну велике љубави према Партизану, музици, шта би поклонио тати, највећем успеху

ФОТО: М. Антић

Алекса Шантић и добро позната песма „Претпразничко вече“ није случајно у овим редовима. Договорени састанак са Бојаном и Милутином Мићком Јанићем баш у Улици Шантићевој на Гундулићевом венцу, атмосфера у духу Божића, чекамо „убитачан“ тандем спортске „седме уметности“.

И пре приче, одмах осмех који разоружава. Први је у ресторан ушао шестогодишњи Милутин, кратко и јасно прозборивши ноншалантно:

- Ћао свима, како сте?

Тата Бојан већ је одмеренији, године искуства и спортског и животног. Заједнички именитељ дивне породице Јанић, је професионалност. Да добро читате. Бојанова спортска, Мићкова спонтана. Али и генетика је ту учинила своје. Син глумице Наде Јанић Мацанковић и Бојана Јанића, није први пут на сцени. Истина, наша је била замишљена.

- А где је текст – питао је Милутин.

Бојан објашњава:

- Научио је да има сценарио да ишчита и научи текст.

Кажем, са Јанићима нема импровизације.

Милутине, представи нам ко је твој тата, шта ради?

- Мој тата се зове Бојан, иде на тренинге, тако да ја морам да помажем мами уместо њега, око бебе, брата Андрије. Када се врати, онда могу лепо да се играм – подсећа Мићко на свог млађег брата, који је рођен јула ове године.

Подржаваш тату у томе што ради, шта он то ради?

- Мој тата игра одбојку, иде на тренинге, утакмице, сада побеђује и Црвену звезду – како је Милутин то поносно изговорио.

А Ви, Милутине, ко сте, мислим упознати смо са вашим радом?

- Бавим се музиком. И тенисом и филмом.

И каратеом?

- Исписао сам се, до црвеног појаса сам стигао.

Да можеш да будеш звезда на један дан, позната личност ко би то био?

- Црвена звезда, нееее – запањено ће Милутин, не да он на свој Партизан.

Добро, шта би волео да будеш ти, а шта тата?

- Био бих цар међу глумцима, а тата одбојкашки цар. Ето све се римује – с каквим шмеком прича Мићко и наставља баш онако како је навикао без трунке подсећања: 

- Имао сам улогу у филму Јужни ветар. Сада би требало да снимам улогу Мише, био сам и Никша, ваљда сам се тако звао у реклами са медведићем као што сам добио од Вас. У њој је и порука љубави..

Како твоја љубав?

- Имам 15 симпатија баш ме брига.

Кад би делио поклоне, шта би дао тати?

- Како да му поклоним, ја сам мали. Али могу да му купим дрес Партизана, нема ниједан, стално носи  дукс Партизана. Сигурно и пиво и ракију. Ма шта тата хоће. Али заразио ме је Партизаном.

Дакле, не треба да те питам које боје волиш, и оне спортске?

- Црно-беле, наравно. А од обичних тамно плаву, светло црвену.

Идеш на утакмице?

- Гледао сам сада када смо победили Звезду у одбојци поново 3:1. Баш сам био срећан.

Фудбалске, кошаркашке?

- Ишао сам једном у животу, гледао Партизан против Крагујевца, а на кошарку баш је требало да идем, али добио сам информацију да поједини играчи имају корону, тако да је план пропао.

У међувремену, Милутин је наручио пицу, мало смо занемарили грашак (који је требало јести по плану и програму), и то не било коју пицу:

- Молим вас, може пола Каприћоза, пола Маргарита.

Уз потврдан одговор, уследило је стиснута песница:

- То бреее...

Још мало да „украдемо“ Мићка док не стигне јело..

Навијаш да тата буде селектор?

- Али тата је тренер Партизана. Ми навијамо за Србију увек, али најважније је да је победио Звезду - оте се поново Милутину који је открио и да га музика опушта, баш она коју слуша са татом у колима, и наравно неизоставно, све песме о Партизану.

Мало озбиљнији тон, на позорницу је изашао Бојан Јанић. Репрезентација, бивши капитен исте, толико трофеја, играч и пензија, повратак на терен, улога тренера. Толико тога прочешљано, али оно што увек остаје подвучено је Партизан, енергија, црно-бела љубав, глад за трофејима. Приватно, породица као почетак и крај свега, као ослонац, као мир после немирних мечева и непроспаваних ноћи.

Шта се дешава код вас, у Партизану, финале Купа виза је оверена, Лига треће место на табели,  девет победа и четири пораза?

- Екипа је таква да мора да има енергију. Без ње, одмах се осетило и видело се баш у та четири пораза. Екипа која нема искуства да игра рутински. У нашој лиги мало је таквих тимова, последњих година уопште. Квалитет лиге није такав, много је младих играча, неискусних, који тек треба да се развијају. А та четири пораза, искрено у Краљеву, где смо играли без коректора због папира, пораз бих и занемарио. Од Војводине у Београду дошао им је Баранек. Жалим највише пораз од Пожаревца, који кубури целе сезоне. Најтеже ми је пао. Генерално, задовољан сам. Финале Купа, шанса за борбу за трофеј. У првенству смо ту у врху. У наставку имамо релативно две лаке утакмице, Ниш и Љиг долазе, идемо у Пожаревац, Суботицу и Крагујевац. Против тих екипа боље играмо на страни него код куће из неког разлога – сумирао је Јанић, на кратко вративши филм уназад.

Енергија коју увек апострофирате, зашто?

- У спортском смислу нешто што те држи на сваком тренингу, долазиш са идејом. То је јако тешко за младе играче, за оне који код нас играју, да долазиш сваки дан да будеш бољи, да се надмећеш. Колико год да је тешко, да је период добар или лош, да сваки дан дајеш све више и више и самим тим да завршница, та утакмица која дође викендом, буде нека комфорна зона, ако имаш такав приступ. А то и јесте највећи проблем. Можда није на нивоу, на коме би требало да буде. То је сада критика свих играча који немају то у себи. То стално причам мојим момцима - шта је поента. Сигурно проводиш неколико сати дневно у сали, теретани. Твој је избор да ли ћеш да проведеш да губиш време или ћеш бити гладан да нешто научиш, избориш се за тим, будеш број један, одеш даље.

Каква је повратна информација од играча, да ли они читају ваше изјаве у медијима, коментаре на мрежама?

- Све то што говорим, говорим из личног искуства, јер мислим да сам играч који је имао баш доста и среће. У смислу да сам као млад стасавао уз играче који су професионалци, који су имали то у себи, што сам препознао као добар пут. Прихватио сам га и исплатило ми се. И зато сам убеђен да је то једини пут. Ако си ту, тренираш, ако си ту главом, не постоји шанса да ти се то не врати кроз бољу игру, резултат. Дуг је то процес. Успем ли нешто од тога, неке од њих да винем, бићу срећан – истиче Бојан.

Колико сте себе усавршили?

 - Мислим да сам успео доста за ове три, четири године  и тек би требало, искрено. Мислим да је моја разлика што сам ја баш навијач Партизана, ово није мој посао. И ако будем отишао што ће се десити једног дана, сигурно да нећу имати исти енергетски приступ као што сам имао овде. Дошао сам у моменту када је клуб био у тешкој ситуацији, када је био у другој лиги. Успели смо заједно. Није то само мој резултат, већ и људи из клуба, играча који су са мном дужи временски период. Циљ је да се ставимо мало озбиљније на одбојкашку мапу Србије.

Трофеји?

- Близу смо оба. Прва мисао када сам постао тренер у Србији. Можда бих другачије размишљао да сам у Пољској, Италији, као тренер професионалац. Себе на сматрам тренером професионалцем, него се стварно трудим да играчима пренесем и амбицију и све о чему сам причао. За сада пливам у томе, дајем се максимално, посвећен сам. Нисам никада умео да радим више ствари добро у исто време, а ово јесте комплексна и замршена ситуација.

Тренер у Србији, празне трибине, зашто не отићи у иностранство, с друге стране невероватна љубав према Партизану?

- Тренутно не. Има и себичних разлога с моје стране, боравка у Београду, дуго сам био у иностранству. Носталгичан сам, волим овај град и волим ову државу. Једноставно сам се увек осећао тамо негде нелагодно иако сам имао све. Када дођем овде, то је нешто моје, тако се и односим. Радим посао који волим, у граду у коме сам одрастао, у клубу сам који обожавам. Било би можда некоректно да тражим нешто више. С друге стране, да се опробам у некој бољој лиги, да видим где сам, увек те вуче. Сигуран сам нећу бити тренер који ће да се врзма по нашој лиги. Увек сам говорио да бих волео да клуб расте уз мене, да заједно растемо. За сада је то тако. Уз све проблеме које имамо резултат је ту, два финала за две године, сада треће. Ојачавамо млађе категорије, имамо своју децу коју црпимо из клуба. Док уживам у томе ту сам. Оног тренутка када не будем кренуо срећан у салу, поштено ћу рећи и нећу се тиме бавити.

Мушка сениорска селекција Србије још увек нема селектора. Лепо звучи то место?

- Апсолутно да је циљ. И кад сам био играч тежио сам да дођем до репрезентације. Сада и као тренер. Не знам колико је далеко, тражи се селектор, разна имена су у оптицају. Испуњење сна – закључио је Бојан Јанић.

ДАН ЗА ПОРОДИЦУ

Шта Вас опушта?

- Скоро смо добили бебу, пошто је супруга Нада посвећена беби 24 часа током недеље, трудим се да проведем што више времена с њима, да једнако проведем и с Милутином, јер сам баш доста одсутан. Имамо једном недељно наш дан, резервисан за играоницу, ескејп рум... Рекреација са мојим другарима, екипа ветерана. Тада не размишљам о одбојци.

ПАНКЕР У КАФАНИ

Ако и када успе, воли Бојан да скокне до кафане:

- Волим кафану, музику. Уз ракију, наравно, иде добра квалитетна народна. Генерално сам тврђи рокер и панкер. Имам период у колима када, пошто сам често у њима на путу од тренинга и Земуна до Звездаре где живим, ухватим се за једну, две групе. Тренутно Дисциплина кичме и Бљесови, слушам их већ месец дана. Музика ми је битна у животу.

ИДЕАЛАН ИГРАЧ

Избор када бисте правили вашег најбољег играча?

- Физика Срећка Лисинца. Узећу само наше, патриота сам! Таленат Уроша Ковачевића, радна етика може да буде и Бата Атанасијевић и Дражен Лубурић, скок Марка Ивовића, пријем Бојана Јанића.

БЕРЧЕК БРОЈ ЈЕДАН

Бојан у „седмој уметности“, који глумац је на врху листе?

- Александар Берчек. Глумац број 1 убедљиво, толико је великана, али он ми је имао најшири опус да глуми. Од страних можда Тим Рот, сјајан у свим улогама.

ПАМТИМ СВАКИ СЕКУНД ФИНАЛА ИЗ 1995.

Од кошарке коју је прво тренирао, остале су успомене и велика љубав, одлазак на утакмице с времена на време. Ипак једно сећање и емоција испред свих:

- Кошарка је као религија у мојој породици, поготову Партизан. Ипак, најрадије сећање је 1995. финале на Европском. Памтим сваки секунд те утакмице, још милион пута да пустим. Сећам се шта сам носио на себи тада, јео, како сам навијао, апсолутно сваког тренутка. Касније то су биле године Дулета Вујошевића у Партизану и Пионир. Најгоре ми је било у Кини када сам био, због временске разлике, будио сам се у три ујутру сваке среде да гледам Евролигу. Не спавам целу ноћ, нервирам се. Највеће лудило се десило у Шпанији сам играо, кладио сам се са тренером ако победимо ту утакмицу да ме пусти после два дана да идем на стадион ЈНА и гледам фудбал. И победили смо. Летео сам из Алмерије до Мадрида, Мадрид – Франкфурт, па Београд да бих гледао меч. Толико о тој љубави према Партизану.

ЖЕЉКУ ОБРАДОВИЋУ НЕ БИХ ИМАО ХРАБРОСТИ ДА ПРИЂЕМ

Енергија Жељка Обрадовића, Јанића фасцинира. А да ли би га и шта питао?

- Не бих имао храбрости да му приђем. Искрено, морала би да буде посебна атмосфера таква да он жели уопште да прича са мном. Питао бих га милион ствари. Можда баш о том односу према играчима, психолошки приступ. Човек има кошарку у малом прсту, има је доста тренера на том нивоу, али нешто га издваја кад господина који има девет титула у Евролиги.

ДА СЕ ПИТАМО У ЕВРОПИ

Професионалне и приватне жеље. Партизану?

- У каквом времену живимо, само здравље, за породицу, све људе. На жалост, ситуација је каква јесте не само корона, генерално. То ме баш плаши. Партизану, одбојкашком клубу желим да растемо и поново будемо клуб који ће да се у Европи пита. Спортском друштву,  да освоји све у сваком спорту. То је та моја везаност за Партизан, болест која је прогресивна. Волим да сам део нечега што је веће од мене.

СУЗЕ У БИОСКОПУ, „ТОМА“ И „ЗА ЉИЉАНУ“

Када сте последњи пут плакали?

- Када сам гледао филм „Тома“. Вероватно су сви плакали. Сцена и песма  За Љиљану. Не да сам плакао, него сам се сакривао у биоскопу, само сам погледао у сестру са којом сам био, обоје натечени. Киша суза. Обично када гледам филмове плачем на хепи енд, неку романтичну комедију.

УМЕТНОСТ И БЕГ У СВЕТ ХУМОРА

Кратко и јасно супруга Нада Мацанковић.

- Мене је увек занимао тај глумачки позив, био ми је интересантан, близак. Упознао сам Наду у ужасном периоду када сам  целу сезону паузирао у Пољској. Због повреде нисам ни знао да ли ћу наставити каријеру. То је била 2008/09. Мислим да ми је то дубоко помогло. До тада само машинерија одбојка. Преко супруге сам спознао други свет. Када сам се вратио, пријало ми је баш то с друге стране, људи који немају везе са спортом, одбојком. Ту сам себи дао одушка. Конкретно, с Андријом Милошевићем сам се случајно упознао,  на мору, један веома духовит човек. Дивно је бити у његовом друштву, наравно када нам обавезе то дозволе. Ту су и остале Надине колеге – објаснио је Бојан симпатичне и бескрајно смешне коментаре које се понекад нађу на друштвеним мрежама.

ПСОВКА... И ТО ЈЕ ОК...

Да ли псујете?

- Страшно много. На утакмицама, ух. Уједем се за језик. Некада играчима кажем баш превише, али верујем да знају да је то из најбоље намере, да буду још бољи. Само моја тренутна фрустрација.

Kоментари (9)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Cho

Nekako je "zaboravio" da je prve četiri sezone u svojoj profesionalnoj karijeri proveo u Crvenoj Zvezdi gde je i formiran kao igrač. Tada nije pričao da je veliki Partizanovac.

Одговори
Bartra

Baš vala,ko zna gde bi bio da mu nije Zvezde,mogao je i tad sa ovom majicom partizana da se zagreva,čudo nije, ovakav heroj.

Одговори
hard rock...

Najdivnije od svega je da je ovaj navijač Partizana,od svih klubova najviše igrao za Crvenu zvezdu!

Одговори
ljubo

a novak djokovic u kom je klubu on igrao razvio se u najboljeg na svetu?

Одговори
hard rock...

Pa vidi Ljubo,još jedna lepa priča,zar ne?

Одговори
Goran

U Akademiji Nikole Pilića, u Minhenu...

Одговори
...

Niste ga pitali za ostavku koju je ponudio upravi pre par nedelja...

Одговори
Xman

...i tako svake sezone makar po dva puta.

Одговори
Delija

Aman, dete prica da li vidite nesto lepo u tome. A Boki je milion puta pricao da je poceo u Zvezdi, proveo deceninu, ziveo u Paviljonima da postuje itd… ili ste samo da klikcete. Malo radosti nije zgoreg. Bravo, Boki, samo napred!

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру