Одбојкашки Магелан! Такав би надимак требао да понесе Милан Жарковић (56), бивши одбојкаш, тренер, селектор. У себи је увек имао „оно нешто”, што га је разликовало од других, али са посебном цртом и дефиницијом да буде на услузи свима, да помогне и на прави начин, увек и свуда представи свој родни крај, Жичу и Србију.
Последњих пет година ради на Хаваји Универзитету, као један од првих, ако не и једини српски одбојкашки тренер у Америци. Део летњих ферија провео је у својој Жичи и у Митровом Пољу, где смо га и затекли.
– Одбојкашки камп АСИКС Митрово Поље, који је покренуо Драган Ђорђевић, је нека врста заједничког пројекта и осећам се овде као код куће. Такође, имам обавезу да дођем и будем у овом амбијенту са децом и тренерима, када год ми то обавезе дозвољавају. Овог лета сам имао среће да један викенд проведем овде, помогнем у раду, разменим искуства са мојим колегама и пренесем запажања пре свега младим тренерима. Од 2007. када је одржан први камп, до данас он је постао један од најстаријих, са најдужом традицијом и посебан је по породичној атмосфери, врхунском стручном раду и предивном амбијенту између Гоча и Жељина. Тако нешто представља привилегију за децу која већ 12 година долазе на овај камп – каже Милан Жарковић.
Они који боље познају животни и спортски пут Милана Жарковића рећи ће да је авангарда. Међу првима је урадио многе ствари и заслужио поштовање и оних који су му увек били опоненти. До данас је написао две књиге, у моменту када је спортска, а поготово одбојкашка публицистика замрла. Отишао је у САД да ради као тренер на Универзитету, када су сви рекли да је то немогуће и да нема перспективу.
– Ништа не бих мењао у свом животном путу. Ја сам магистар електротехнике, али сам због одбојке завршио и тренерску школу и све то ми је представљало задовољство, никако напор. Књиге које сам написао, већ су нашле примену у пракси и то ме заиста радује, јер када сам их писао, имао сам такав циљ. У плану је и трећа књига, коју радим са још једом сарадницом и очекујем да ће и то убрзо бити готово. Обавезе на Универзитету су ме мало успориле, али по повратку у САД, настављам рад и очекујем до краја године и трећу књигу на неком од продајних сајтова.
Хаваји су један од престижних америчких Универзитета. Одбојка је прилично популарна као спорт, више женска него мушка.
– Преко 10 хиљада гледалаца прима дворана, у којој се играју утакмице и најчешће је попуњена до последњег места. Женску екипу гледа више публике, никада испод шест хиљада, док је мушка одбојка у успону. Последњих пет година наша екипа је у четири у свеопштем рангирању у САД. Треба знати да је САД велика земља, са огромним бројем колеџа и они нису принуђени да стварају играче, већ их по разним школама само изабирају. Потрудио сам се и то је била нека моја мисија да те ствари променим на Хавајима. Да сам у томе успео говори и податак да сам од Џона Спероуа, селектора мушке одбојкашке репрезентације САД, добио позив да помогнем у раду селекције и припрема за предстојеће Светско првенство.
Одлазак на неки од америчких колеџа постао је сан и великог броја ђака у Србији. Наравно, говоримо о онима који би „преко баре” захваљујући одбојци. Колико је то реално?
– За девојке врло реално. Чак не морају да буду ни врхунске играчице, али могу да постану део неке од 300 екипа прве и исто толико друге дивизије. И тако дођу и до пуне школарине. Код дечака је готово немогуће да добије пуну школарину, али они који успеју да реше тај проблем, много тога добијају. Ја сам био београдски студент и искрено имао погрешно мишљење о студирању и квалитету школа у САД. Нема ту много ширине у образовању, у уској струци и код њих је то јасно. Ако учиш, ако си добар, завршићеш школу, ако ниси добар, милости нема. Мој син Синиша је стигао пре мене на Хаваје, као одбојкаш са високим референцама. Он је био врло добар ђак, успео је да положи испите, поготово оне који су били неопходни за наставак школовања. Како је време пролазило, све је више поклањао пажње школи, док је интересовање за одбојку опадало. Завршио је школовање и остао на Хавајима да ради то што је завршио. Другим речима, као родитељ сам презадовољан, најмлађа ћерка Љубица је са мном на Хавајима, иде у основну школу и лепо се снашла, док старија Стефана, ради већ неко време у Лондону. Поносан сам и веома задовољан оствареним путевима своје деце.
Милан Жарковић ће и наредну годину провести на прелепим Хавајима, али сам каже да ноћима сања родну Жичу и Србију.
– Имам уговор за наредну годину и имам могућност да останем у САД као њихов држављанин. Ипак, опција повратка у Србију постоји, она је у мени, јер желим да будем у Жичи и да црпим духовну снагу из окружења где сам се родио и одрастао. Друго, ту је и мотив да после много година поново будем у ОК Рибница и заиста бих волео да своју тренерску каријеру завршим крај Ибра – закључује Милан Жарковић, српски „одбојкашки Магелан”.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.