ШЕФ КУХИЊЕ - Маја: Кување - мој инат да тако правим поене

Каријеру једног од најбољих дизача до сада су обележила и сјајна кувања којима излуђује ривалке

- Кад су ме пребацили да играм техничара, кување сам доживљавала као свој елеменат, мој инат да тако правим поене, са једном, две руке... Јер, сви праве поене, хтела сам и ја. Волим и што нисам имала тренере који су ме у томе спречавали, мислим да је и то важно кроз целу каријеру. Када вратим филм кроз клубове, имала сам слободу и спортски сам одгајана. Да сам била спречена не бих радила, као и за милион ствари и у спорту је важна дисциплина и систем. Иако знам да можда тренери нису били за то да урадим у датом моменту, ишла сам на осећај. Али кажем, имала сам срећу да ме нико није спречавао нити спутавао... - износи Маја Огњеновић.

Који моменти ће заувек да остану урезани у Вашем сећању?

- Одваја се донекле та прва медаља, 2006, после толико година, јер нико није очекивао, али не могу да кажем да су остале мање вредне и за заборав. Напротив! Ово је био моменат који остаје забележен за читав живот. Свака медаља је другачија, има свој пут и муку за које само ми знамо.

После Олимпијских игара у Рију направили сте паузу од годину дана, потом се вратили у државни тим и освојили злато у Јапану на Светском првенству.

- Имала сам одређену дозу страха баш због паузе, нисам знала како ће то да изгледа, пре свега како ћу ја да доживим. Створила сам себи притисак, мотив и жељу за доказивањем били су превелики. На том првенству Терза је имао замерки да дозирано играмо, онако као кроз воду. Знала сам да да ћемо да будемо најбоље кад буде најпотребније. То се и обистинило. Са ове дистанце, а бацила сам поглед и на ту утакмицу, у прва два сета против Италије у финалу сам играла као да сам јела бунике – самокритична је Огњеновићева.

Србија је и на шампионату Старог континента показала да је дефинитивно најбоља?

- Апсолутна доминација. Дефинитивно генерација која ништа осим најсјајније медаље не рачуна. Нисмо имале ниједну крштену утакмицу у групи од Финске, Грчке до Бугарске. Успеси се нижу, није било ништа у 2008, 2009... Сад је дошло на наплату.

Заједно са остатком златне генерације имате прилику наредног лета да освојите најсјајније одличје на Олимпијским играма у Токију и наставите фантастични низ. Шта је недостајало да то урадите већ у Рију 2016?

- Мислим да смо се у Рију не уплашиле финала. Као већ је финале и то је то. И утакмица против Американки била је каква јесте, велико емотивно и физичко пражњење. Сећам се да у соби нисам могла да спавам од еуфорије и адреналина. Не да нисмо хтеле, већ смо у том тренутку биле задовољне уласком у финале. Неки епилог који је био неизбежан. Просто се осетило. Професионални спортиста добро зна о чему причам.