ДРУГО ИМЕ УСПЕХА – Зоран Терзић: Немам пет живота, да бих стигао Обрадовића

Београдски шмекер, ретко занимљива личност у спорту, не само српском. Синоним за успех, најбољи одбојкашки тренер у Европи, стручњак који у колекцији има 17 освојених медаља са државним тимом. „ Господин дежа ви” – Зоран Терзић, селектор са великим С.

На све ове речи, Терзић би у свом стилу и без осмеха добацио само: „Немој то да пишеш, нема потребе”...

И тако сваке године, тај исти Терза, чаробњак који се винуо са Маракане је тренер коме се клања Европа и свет. И њему и девојкама које су у 2019. години у Турској одбраниле европско злато и већ на првом интерконтиненталном квалификационом турниру у Пољској дошле до визе за Олимпијске игре у Токију. И мада ове године није добио признања за најбољег тренера у женској одбојци, Терза је што би клинци рекли - „објаснио је неке ствари”.

Ваше „путовање” са репрезентацијом почело је 2002. године кад је екипа играла претквалификације за највећа такмичења. Како вам из ове перспективе изгледају ти дане, у односу на садашњост када се махом броје само медаље?

- Вечна прича - од тих почетака до великих резултата. Све је деловало толико далеко, да не кажем само у машти. Међутим, појавила се генерација са Весном Читаковић, Јеленом Николић и девојкама које су из јуниорског ушле у сениорски тим. И успели смо да на Светском првенству у Јапану дођемо до прве медаље. Та бронза је била камен темељац ове приче, која и даље траје. Од тада смо само низали успехе, били добри, било да смо се звали Југославија, Србија и Црна Гора или Србија. Долазили смо са одличјима и то више није било ништа необично. Још тада смо постали одбојкашка велесила.

Објединили сте титуле европског и светског шампиона, једино злато које недостаје је олимпијско?

- Више пута сам говорио о важности медаља са Олимпијских игара, али у другачијем контексту. Више јавност намеће причу о том злату које фали. Лично, златна медаља на Светском првенству у Јапану 2018. ми је најдража и не бих је мењао за олимпијску! И што се конкуренције тиче, самог такмичења, јер је много атрактивније. Увек бих изабрао титулу првака света, лепше звучи и јаче је.

Ипак, лепо делује помисао о Србији на највишој степеници постоља у Токију?

- Ако будемо размишљали на тај начин да нам само то одличје недостаје, да треба да освоји, онда ће бити много теже, да не кажем немогуће. Не одлучујемо само ми. Има много ствари као и претендената који би желели тај победнички степеник. Питаће се и други. Ипак, мени су најбитније две ствари, наша атмосфера у екипи и друга и много важнија, да све девојке буду здраве.

Да ли сте некада рекли себи „Зоране, уморан си, време је да нађеш наследника“?

- Ух, више пута и то су биле оне лудачке сезоне којих ми имамо много. Распоред какав прави Светска федерација не постоји ни у једном спорту, ма ни близу. То одговорно тврдим. Нама репрезентативна сезона траје од пролећа до јесени. Играчице право из клубова облаче дрес репрезентације, негде у априлу, мају и тако до новембра. Све то дуго траје, логичне су последице умор и засићеност. И код мене можда. Ипак, онда наиђе тренутак кад се поново окупимо, изнова се осети та енергија и мотив дође сам по себи.

Дакле, још није време за „пензију”?

- Оног момента када не будем осетио ту енергију и страст, исте секунде ћу престати да радим. Било би глупо да заузимам место неком ко има можда већу жељу и амбицију. За сада све иде како треба. Видећемо, да не прејудицирам.

Једна анегдота каже да никада нисте волели рад са женама. Можете ли да замислите период од маја до октобра без тих истих играчица, које су продефиловале од почетка 2000. године?

- У периоду пре него што сам почео да радим 1999, сматрао сам женску одбојку као потпуно други спорт. У поређењу са мушком није ми личило на одбојку. Ни на крај памети ми није било да ћу да радим са дамама. Сасвим сам се комфорно осећао у мушкој одбојци. Када је све кренуло, видео сам да нема претеране разлике. Постоје, али нису тако велике, ни битне. Како године пролазе, нормална ствар је да се навикаваш на то. Верујем да би ми сад било необично да проведем лето без њих.

У Турској вам је на оку део шампионског мозаика Бранкица Михајловић, Маја Огњеновић, Милена Рашић и Тијана Бошковић. Да ли вас радују или подижу притисак?

- Док траје утакмица увек постоје ствари које ме нервирају и доводе до лудила. Ове године смо два пута играли са Езачибашијем Тијане Бошковић, оба пута у пет сетова. И два пута су нас победиле са 3:2. У првом дуелу Тијана је у петом сету од њихових 15 имала 11 поена. У другом, у тај-брејку напад 7-7! Свака од њих и жели да ме победи и буде боља, извуче највише из себе, што и јесте спортски мотив. Ипак, мислим да је боље да о томе питате њих.

Од 2018. сте члан велике Фенербахчеове породице. Имате ли прилику да се виђате и разговарате са Жељком Обрадовићем, који је као и Ви тренер гиганта из Истанбула?

- На жалост, немам прилике. Готово да је немогућа мисија. Имамо јако густ распоред Лигу шампиона, првенство и куп. А Жељков распоред је три пута гори од нашег, невиђено је колико мечева они играју, прави пакао. Гледао сам утакмице и то је све. Када се помене Жељко Обрадовић, не само у Фенеру, одмах осетите изузетан респект према њему, да не кажем идолопоклонство. Обрадовића сматрају божанством, обожавају га. Да ли губи или добија, њега поштују - не само челници клуба, навијачи, већ сви у Турској. То што је он урадио ретко да ће неко поновити. Постоји анегдота са моје промоције у Фенербахчеу. Председник клуба ми је на свечаности рекао у стилу: „Ето, кад бисте по титулама могли да стигнете и престигнете Обрадовића. Помислих, хајде што се репрезентације тиче, у реду. Клуба?! Људи, немам пет живота”!