Пре одласка у родно Краљево, стигао је Урош на интервју, да се слика, да подели аутограме на путу од „Политике” до Цетињске улице где је била заказана фото сесија. Иако је спојио само неколико сати сна...
Заклоњен од еуфорије у родном граду на Ибру враћа филм. Какве су сада мисли на злато које је ту, а рекли сте баш у разговору за Журнал, а пред полазак на Првенство, „идемо скромно”?
– Управо тако, мислим да је најбољи пут био тај. Отишли смо без неког очекивања. Испраћени смо на Шампионат врло скромно од стране јавности што нам је с једне стране засметало, нисмо заслужили, с друге нам је помогло јер смо ми били уједињени. Не можемо да верујемо да је таква ситуација. А ми смо толико среће донели, овај спорт толико је донео држави, толико успеха одбојке у последње две деценије. Али, сада смо ми, та нова златна генерација – каже Ковачевић у свом стилу.
Ко ја била најтежа утакмица за игру, ментално, која физички, ако уопште може да се тако класификују?
– Сигурно да их је било. Ментално можда финале као финале. Треба да будеш спреман пред тако важну утакмицу, очекивања су велика, не смеш да кикснеш. Дели те корак од титуле, ако погрешиш, губиш је.
Зашто су Бобине степенице, постале толико познате, остале „записане”, исцртане на страницама овог Првенства?
– Ха-ха. И заборавио сам на тај детаљ. Боба је први дан, пред први меч маркером исцртао нешто цик цак, десет комада. Прво смо се смејали, мислим цртежу, али значење је било јако! Идемо корак по корак и ништа даље од тога.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.