Милена Рашић, шампионка универзума, девојка која је освојила све што је могло да се освоји!

3

Репрезентативна и клупска првакиња Европе, најбоља на свету са Вакифом, освајачица Купа Турске и бронзаних одличја у шампионату Турске и светском Гран прију...

ФОТО: Н. Неговановић

Добро је запамтила Милена Рашић (27) годину која је за нама. И по резултатским успесима и по бројним повредама. Освојила је четири титуле, једну репрезентативну и три клупске. И још две бронзане медаље. А доживела три повреде, које су је често одвајале од терена.

Ни сама не зна шта да каже после једне такве сезоне. У миру Хотела „Краун Плаза”, након Коктела ОСС, ипак проналази речи за 2017.

Да ми је неко рекао да ћу имати такву сезону, не бих му веровала. Резултатски сјајна, здравствено катастрофална. Па опет сам стигла да се радујем свакој медаљи и сваком успеху. Наравно и да тугујем у оно мало пораза, које смо доживели. Моја је срећа што играм са тако великим играчицама, и у репрезентацији и у клубу. А видели сте какви су нам резултати, кад свака играчица даје све од себе! – подсећа Милена.

После каријере остаћу у спорту

Питали смо Милену Рашић, чиме би волела да се бави по завршетку спортске каријере?

Искрено нисам размишљала о томе, имам 27 година, а волела бих да играм одбојку, док год будем могла. У сваком случају, себе видим у спорту, у одбојци наравно...

Изненадила се Рашићева кад је чула податак да су у 2017. години, Вакифбанк и репрезентација Србије, одиграли 79 утакмица и забележили 72 победе!

Нисам знала тај податак, али знам да је било мало пораза и ми је сваки тешко пао. Опет, памтићу онај од Бразилки у полуфиналу Гран прија и од Галатасараја у полуфиналу плеј-офа. Остале смо поразе успели некако да надокнадимо – каже Рашићева.

Колико је уопште лако, а колико тешко играти у Вакифу и репрезентацији Србије?

Лако, кад знате ко је у терену поред вас, какве играчице. А тешко, кад сваки меч морате да победите. Тип сам играча који не воли да игра под притиском, то ми ствара додатну нервозу. Више волим да уживам у терену, онда, чини ми се и дајем више. Али, тај осећај морате сами себи да створите, јер кад сте члан Вакифа и репрезентације Србије, онда просек не постоји. Медаље и трофеји су нормална ствар – закључује одбојкашка „Косовка девојка”, рођена 1990. године у Приштини.

Толико имате искуства, па нас занима да ли су вам некада прва три-четири поена довољна да предвидите како ће се завршити утакмица?

Понављам, у та прва три-четири ја осећам огромну трему. Ваљда све док не додирнем лопту, у нападу, блоку, или на сервису. Што се тиче предвиђања, неке ствари вам буду јасне врло брзо, али одбојка је чудна игра, преокрети су могући. Не ослањам се претерано на те неке унутрашње осећаје. Док судија не одсвира крај, није готово!

За репрезентацију 225 мечева

Импресивне су бројке и трофеји поред имена и презимена Милене Рашић. За репрезентацију Србије одиграла је 225 званичних мечева?

Машала! – отело се нашој Раши.

 – Онда, нека буде још толико. Ту сам од 2009. године, са Европског првенства у Пољској и не мислим тако рано да одлазим...

На почетку текста поменули смо годину пуну успеха, али и повреда. Откуд толико проблема?

Никад у каријери нисам имала три повреде за тако кратко време. Прво ми је пукао мишић листа, тамо у завршници сезоне, па сам и пропустила тај чувени меч против Галатасараја, којег смо на несрећу изгубили. Било је и проблема са леђима, због којих нисам играла квалификације за Светско првенство. На крају сам, на Копаонику, повредила зглоб, пукла ми је кост... Ма, страшно! Надам се да се такве ствари више никада неће поновити и да сам у 2017. испуцала све повреде. Сатисфакција су медаље, оне лече све ране! – каже Милена.

Имате 27 година и готово све медаље са највећих такмичења, одакле црпите мотивацију?

Једноставно волим одбојку и то најбоље радим у животу. Уживам у сваком тренингу, на свакој утакмици, у друштву девојака и чланова стручног штаба. А мотив су медаље и трофеји. Ето, немамо одличје са Светског првенства, први пут ћемо играти нову Лигу нација. То су сасвим довољни разлози да са осмехом дођем на припреме националног тима, по завршетку напорних клупских сезона. Једноставно, увек се нађе неки добар разлог. Никада се не заситим, увек хоћу више – признаје Рашићева.

Имате ли времена поред свих спортских обавеза за приватан живот?

Нађе се... Волим дружење, сада сам и срећно заљубљена, признајем. Што се тиче слободних дана у Истанбулу, проводим их са нашим спортистима. Има их доста. Пратимо и бодримо једни друге. Најбоље пријатеље из Србије чујем преко друштвених мрежа.

Одете ли у Истанбулу на неки спортски догађај?

Генерално спорт пратим, ако не преко ТВ-а, а оно уз помоћ резултата и вести. Волим да гледам кошарку, нарочито Фенербахче сад кад игра Калинић. Увек је сјајна атмосфера, пуне су трибине.

Колико је важно врхунском спортисти да бар на тренутак одвоји мисли од оног чиме се професионално бави?

У мом случају је изузетно важно – додаје Милена.

– Што се тиче хобија, волим да гледам филмове. Мислим да је добро на пар сати заборавити одбојку... Стрес испустите на неке друге вентиле и онда пуно лакше функционишете.

Зорану Терзићу заувек захвална!

Примили сте у Београду и признање у име Зорана Терзића, најбољег тренера за 2017. у избору ОСС?

Имала сам прилику да разговарам са селектором дан пре Коктела ОСС и кад сам му рекла да ћу бити у Краун Плази, замолио ме је да примим награду у његово име. То нисам могла да одбијем – смеје се Милена и наставља:

О Терзи се већ све зна, сви ти успеси у последњих пар година, говоре какав је он тренер заправо. Много тога сам научила од њега и захвална сам му на свему томе. Надам се да ће бити селектор још дуго, јер нас он најбоље познаје и зна како треба с нама, што нам је и донело све ове сјајне резултате.

Како се „борите” са популарношћу, имате много навијача у Србији, али и широм Европе и света?

Моја највећа подршка је моја породица, која гледа сваку утакмицу. У Турској имамо доста навијача, нарочито деце и њима смо прави идоли. Леп је осећај играти у пуној сали, каква је обично у Лиги шампиона. Ипак, волела бих да имамо и нешто више публике на мечевима домаћег првенства. Ту смо у мањини, ако су са друге стране Галатасарај или Фенербахче, али то је донекле и разумљиво, због њихове популарности у Турској – подсећа Рашићева.

Како уопште функционише Вакифова машинерија, на који начин је организован најбољи клуб на свету?

Све је то на јако високом нивоу. Мислим да је Вакиф један од најорганизованијих клубова. Ништа се не препушта случају, све је под конац. Тренира се напорно, играју велики мечеви, стрес је огроман, али зато имате комплетну подршку. Око вас су људи 24 часа, они ће вам испунити сваку жељу, у циљу бољег резултата – додаје Рашићева, која је већ четири године чланица Вакифбанка.

Каква је сарадња са стручним штабом, какав је тренер Ђовани Гвидети?

Стручни штаб даје све од себе да нас припреми на најбољи начин, буквално за сваку утакмицу. Не постоји мали и велики меч. Што се тиче Гвидетија, он је јако добар тренер, познаје одбојку. Уме да буде и темпераментан, да у неким тренуцима плане, али све са разлогом. Доказ његовог квалитета су сва признања која је освојио.

И за крај, какве су вам клупске и репрезентативне жеље у Новој години?

Са Вакифом желим титулу и да останем што је мопгуће дуже у клубу. Са репрезентацијом нове медаље и нова славља. Себи бих пожелела и доброг здравља, а ово остало ће доћи тренинзима и добрим утакмицама – закључила је на крају разговора Милена Рашић.

Џу Тинг је чудо
Од доласка Кинескиње Џу Тинг, Вакифбанк има невероватну подршку из најмногољудније земље на свету.
Џу је чудо од девојке – каже Рашићева.
Невероватна играчица, а тако млада. Свима је симпатична, а у неку руку и смешна. Сама та њена појава, кад покушава нешто да ти каже и објасни, изазива смех. Имам велику срећу што сам с њом у тиму.
Каква је њена животна прича?
Искрена да будем и не знам много о њој. Знам да има сестру. До скоро није причала енглески, сада је то пуно боље, више нема преводиоца. У суштини је повучена, баш због те језичке баријере. Кад имамо прилику да се дружимо с њом, то је обично нека прича о одбојци, са познатом терминологијом.
Потом је Милена открила још једну ствар, везану за Кинескињу.
Нисам никад упознала особу која више спава од ње! Имам утисак да јој цео дан прође у тренирању и спавању. О њеној популарности у Кини, не треба трошити речи. Сваке недеље, на нашим тренинзима су неки нови Кинези. Због ње и ми добијамо енорман број пратилаца на друштвеним мрежама. Пишу на кинеском, а схватимо да је све позитивно кад ставе неки симбол, обично срце... – насмејала се Милена.

Kоментари (3)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Grande Milena

Veliki covek,ljudina,humanista,humanista,humanista i devojka za primer.Ponosi se Srbijo.

Одговори
Беранац

Мир Божји Христос се роди! Милени, пуно среће здравља у 2018. год

Одговори
Lav

Bravo, uspeh je jos veci jer nije imala vetar u ledja, samo rad,rad i talenat!

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру