Пише: Милорад Бјелогрлић
Петак, 28. април, сахрана Зорана Петровића, другара из редакције, колеге по еснафу. Имах ту част да изнесем ковчег из капеле и испратим Зокија на пут без повратка, тамо међу анђеле где му је и место.
Носим ковчег, тих 10-15 секунди, а у глави се одмотава прича о једном добром човеку, поштењачини, добровољцу у служби спорта. Не смем да дигнем главу, очи ми пуне суза.
Невероватно, мртав човек, а ја му завидим. Неко ће помислити да сам морбидан, али срце никада не лаже:
„Боже, које су „фаце” дошле на опроштај са Зораном. Да ми је имати такву сахрану. Неца Ђурић, Драгослав Ражнатовић кошаркашки репрезентативци, Дуда Ивковић трофејни селектор, Бата Ђорђевић, Владe Ђуровић, Блаж Котарац, па одбојкаши Зоран Гајић, Слободан Милошевић, Богдан Сретеновић, Ненад Голијанин...”.
Дан пре сахране зове ме Зоран Мока Славнић и говори:
– Бјела, мораш ми наћи број Зоранове сестре. Имам обавеза, не могу на сахрану, а Зоран је легенда, не само новинарска, већ и спортска.
Молба, наравно, испуњена.
Док седим у Скупштини града, гледам Владимира Грбића, а у глави Сиднеј 2000. године. Финале против Руса. Хеј, борба за олимпијско злато. Једном у животу.
Вања се преко реклама баца у бездан, хвата по свим, па и божијим резонима, потпуно изгубљену лопту, више га ни кадар камере не хвата, где је, устаје, васкрсава, враћа се у терен, блокира нови напад Руса и поен за нас.
Вања исколачио очи, вришти, радује се, а Београд је на ногама. Сви урлају као блесави у глуво доба ноћи.
– Браво мајсторе!!!
И такав ас дође да се опрости од тебе. Е мој Зоране, колико си ти срећан човек и у овим бескрајно тужним тренуцима.
Почиње комеморација. Церемонијал који прати човеков нестанак, а посебно људи који су цели живот радили на афирмацији доброг и лепог, а Зоран је био такав. Седим са пријатељима Данилом Шотром и Мићом Симићем.
Реч узима фини чикица, из прве се види, господин старог кова, са свим џентлменским манирима. Морам да признам да никад раније нисам чуо за њега. Рекоше да је био Зоранов саиграч из шампионске генерације Партизана, Пера Станишић. Рецитује и стихове. Говори.
„Мој Зоране, одлично памтим када смо за прву титулу добили беле кошуље које је ретко ко у граду имао. За другу смо добили „Паркер” пера...”
Било је то лепше време, време романтике и љубави. Зоран је играо и бос на шљаци. Окрећем главу на страну и кришом бришем сузе.
Покушавам да, макар у овим тренуцима не размишљам наопако, али не могу. Контам, овим сада, можда не свим, али већини спортиста, да неко, макар у шали каже:
– Премија вам је бела кошуља.
Па, могу мислити шта би помислили. Смео бих се кладити да би се у себи смејали. Сада нема романтике и љубави. Сервиран је само интерес као главни мотив постојања.
Емоције су ишчезле, а нико се не пита какав ће бити квалитет живота без њих. Тада су част, понос и идеали били на цени. Од када су те речи нестале из употребе и праксе почеле су којекакве кризе из којих никако да се ишчупамо.
Идемо на Зораново вечито коначиште. Млађи журе, а ветерани, напредују корак по корак, онако пензионерски. Навиру сећања.
Журнал, тек кренуо, јесен 1990. Одбојка, првенствена утакмица у Скендерији. Искрено, не сећам се против кога је Босна играла, али знам да је у више наврата нестајало струје, па се играло три и по сата.
Победи Босна 3:2, а ја потрчах кући, да пошаљем извештај. На излазу из Скендерије портир ме пита.
– Јесте ли ви новинар Спортског журнала?
Задихан одговарам:
– Јесам.
Звао је неки новинар из Београда и пита зашто се утакмица толико отегла. Рекао је да га одмах зовнете и љубазно ми нуди телефон. Зовем и Зоран тражи да му само издиктирам „главу”. То и радим.
Сутрадан у Журналу извештај са мојим потписом, а писао га Зоран. Као да је био на утакмици. Не може боље.
Кад ме проклети рат довео у Београд годину дана касније, приликом првог доласка у редакцију видех у ћошку једног Брку и руковасмо се.
„Ти си тај занесењак што је звао портире и питао да ли је завршена одбојка у Скендерији”.
Тада се и званично упознасмо. Зоки мој, Бог те благословио. Сад си међу успоменама, где су и даље сви живи, где сва господа носе лепе беле шампионске кошуље. Памтићу те док дишем. Поносан сам што сам те познавао.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.