Почаст Зорану Петровићу, човеку који је до последњег дана живота био веран својим двема љубавима, одали су: Владимир Грбић, Ђорђе Перишић, Иван Ћурковић, Зоран Гајић, Драгослав Ражнатовић, Бата Ђорђевић, Ненад Голијанин, Слободан Милошевић, Владе Ђуровић, Млађан Шилобад, доајени новинарства Данило Шотра, Зоран Поповић, Павле Ерцег, Бранимир Васић...
Сећање на речи и анегдоте великог Зокија провејавале су на комеморацији у Скупштини града Београда. Од клупског друга први се опростио Пера Станишић, Зоранов саиграч и тренер у Партизану.
– Прво желим да изразим саучешће сестри Мирјани и члановима породице. Био је диван брат и ујак. Бескрајно су тужне све генерације Партизанових одбојкашица и одбојкаша у чије име имам незахвалну дужност да се опростим од најбољег – непоновљивог Зорана Зокија Петровића. Опраштам се и у име његових другара из одбојкашког клуба Југославија са којом је освојио четири шампионске титуле и три пехара победника купа Југославије. Осећам се као да ми је умро рођени брат. Навијао је за Звезду, а играо за Партизан. Није желео да остави на цедилу своје другаре са игралишта у улици Ћирила и Методија. Није помогло ни то што му је отац био загрижени Звездаш, и што је брат Вељко у дресу Звезде био рекордер на 100, 200 и 400 метара. Био је легенда која је отишла у легенду. Како један песник рече „Човек умире тек онда кад умре сећање на њега“. А ми који смо овде никада га нећемо заборавити.
Предраг Милинковић, председник Удружења спортских новинара Србије, по доласку у Спортски журнал, једно време је био сарадник Зорана Петровића.
– Кад би свако од нас написао по једну причу о дружењу, раду и животу са Зораном Петровићем, могла би да се напише фантастична књига. У некој богатијој земљи била би то књига за филм. Јер мало је људи, који су имали такву спортску и новинарску каријеру. Професионалац старог кова. Иксрен, понекад оштар, али праведан. Ко је од њега могао боље да пише о спорту. Никада ни пре ни после њега се није појавио новинар са таквом спортском биографијом. Зато су га спортисти и функционери волели и поштовали. Није било никога ко није одговорио на његов позив. Док је радио у Спортским новостима од 1966. до 1990. године често је добијао већу плату од главног и одговорног уредника. Такав је био Зоран.
Од 1990. био је од првог броја у Спортском журналу, све до одласка у пензију 2003. године.
– Имао сам част да ми буде уредник. Увео ме у свет одбојке и усмеравао до краја. Колико пута ме назвао после неке утакмице да ме критикује и укаже на грешке. Чак ме и прошле године звао пре четвртфиналне утакмице наше женске репрезентације и Русије у Рију. Само ми је рекао: „Мали немој нешто да забрљаш, биће медаља“. Све је знао. Увек је говорио оно што мисли свиђало се то некоме или не. Спортиста светског гласа и новинар великан. Свима ће нам пуно недостајати. На неком другом свету анализираће спорт и наш рад. А кад се поново сретнемо указаће нам грешке. Немојте да сумњате у то.
Зоран Петровић је сахрањен у петак на гробљу „Лешће“ у Београду.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.