Јануар 2022. и трилинг асова, доласци и одласци оних најбољих. Игор Колаковић је поново сео на клупу Србије, Никола Грбић, бивши први тренер Орлова, преузео је Пољаке. А трофејни Зоран Терзић после две деценије одлази, или како он каже „мало да се одмори од репрезентације“.
Позив из Спортског журнала, у дану када је дошло до одласка, истека уговора, како год. И Терзић је као и увек ту, отворен, емотиван, духовит, а није лако. Напротив. Још увек је све свеже... Кад је „мирисало“ да ће доћи крај, и да ли је. Оволико дуго, зашто?
- Као што сам рекао, сви смо негде то осећали, први ја да, да до тога мора да дође. Било је много прича са пријатељима, колегама. Треба знати када је прави моменат. Занимљиво да је почело 2011. постали смо прваци Европе, е сад је изванредан моменат. Потом 2016. го-дина и сребро на Играма у Рио де Жанеиру. Е можда је сад дошло време. Злато освојено на Светском 2018. Нема даље, који ћу ђаво више ту? Мене је увек држало, желео сам да радим, имао мотив, енергију, све. Сада је дефинитивно дошла друга ситуација. Да ли је тај мањак, не мотива, енергије, шта је?! Не знам како изгледам људима са стране. Мени се чинило да једноставно можда је време да прекинем или одморим. Кажем одморим, јер ми још увек не улази у главу да је... Јер 20 година, баш је бројка. Видећемо шта ће бити у будућности – разне мисли се врзмају Терзићу, осећа се у гласу све од чега је саздан један професионалац, али изнад свега та спортска емоција, љубав која га је држала, ако на страну ставимо све успехе, а много их је.
И сада је, не само одбојкашком, спортском аудиторијуму, свима је тешко да Вас замисле у другој репрезентацији. Вама? Русија Вас „зове“ још од Игара у Рију?
- Није то превелика тајна у смислу да се зна да је Русија заинтересована од 2017. године да постанем тренер њихове репрезентације и постоји могућност реална да дође до тога. Више пута сам изјавио и стојим иза тога, ниједна репрезентација на свету по питању емоција не може да се мери са твојом. Имаш једну земљу коју волиш. Једина коју бих могао да водим још је Русија. Њих као народ, ту селекцију могу да осетим, не као своју, али близу тога. Једина химна, која поред Боже правде, буди емоцију је руска химна. Са те стране то је сигурно нешто што ме је привукло томе да уђем у разговор са њима. Ту је и неспоран квалитет који та репрезентација поседује, а од 2015. године не показују резултатски да је тако. Са овом генерацијом играчица, које су изузетно перспективне, мислим да може да се направи добар посао. Видећемо...
Да ли и кога видите као наследника?
- Није мој посао да причам о томе. Имам своје мишљење, јавно га нећу изнети, не би било смисла. Ако би ме неко питао из Савеза, рекао би им. Сигурно да ће наћи најбољу могућу варијанту јер знају какву екипу имају. Са таквим играчима није у реду да раде неки анонимуси, већ неко ко је врхунски, ко ће да их осети. У том смислу, не само резултатски. Убеђен сам да много њих жели да преузме.
Странац на клупи Србије? Да или не и зашто?
- Нећу да коментаришем, да сам из друге струке можда бих. С друге стране, пошто сам до данас био ту, није на месту да причам на ту тему...
Комплетан интервју можете да прочитате у броју Спортског журнала за 19. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.