Сребрна медаља Србије на Европском првенству у Београду. Преко 20 хиљада гледалаца у „Штарк арени“ надјачало је официјелног спикера који је редом прозивао имена, излазе на свечани дефиле, доделу медаља капитен Маја Огњеновић, за њом Силвија Поповић, Тијана Бошковић, Мина Поповић, Милена Рашић, Бојана Миленковић, Бианка Буша, Катарина Лазовић, Јелена Благојевић, Стефана Вељковић Лисинац, Слађана Мирковић, Ана Бјелица, Сара Царић, Јована Коцић.
Пролазе кроз главу стихови песме Оливера Мандића, „ и смејем се, смејем се, смејем се, а плакао бих“. „Преживеле“ су и победиле емоције на Играма у Токију. Ово је ипак Србија, њихова, Београд.
Ред суза, грча на лицу, осмеха скривеног. Маја Огњеновић прилази пехару, намењеном вицешампиону Европе. Узима га, долази до осталих девојака и лагано спушта. Интонира се химна Италије, новог првака Старог континента.
Наше хероине стоје, погледи лутају, гризу се усне, прекрива се лице. Оне су сребрне, али оне су победнице. Изнад свега у психолошкој игри, лудилу које је трајало четири месеца од 4. маја када су се први пут окупиле на припремама.
Довољно је рећи Маја Огњеновић, од тих квалификација 2005. године у Шефилду, долазиле су девојке, одлазиле. Уписале се и млађе. Она је још увек ту и траје. И није најавила одлазак са сцене. Не!
У интервјуу за Спортски журнал, два дана по освајању сребра на ЕП 2021. године, Маја се дотакла баш свих тема, оних лепих, оних болних, емоција, поноса.
Остала је слика, мини филм после тог финала и пораза од Италије. Тешите једна другу., погледи само вама знани. Очи су Вам пуне суза, али нисте се дали?
- Сигурно се нисам трудила да се суздржим, да угушим ту емоцију. Сам моменат је за мене, целу екипу је био тежак. Пораз. Начин на који смо изгубили тај последњи сет, не толико достојанствен. Ми, тим који никада од Италије није губио тако и тим резултатом. Биле смо на ивици снаге, емотивно празне. Верујем да сам имале сузе да плачем три дана, али.. Трудила сам се, не да будем трезвена, можда више храбра, барем док траје додела медаља. Али интонирање италијанске химне усред Београда, то ме је сломило – слика када маестрални капитен држи руке преко лица.
Ова медаља код Маје има и ону другу страну, овог пута и буквално?
- Врло сам реална и искрена према себи. Ово што смо направиле је превелик успех. У дубини душе сам осећала, знам да је тако. Када смо сви онако сели, вратили се по ко зна који пут на ту фантастичну атмосферу, на то у каквим смо околностима играле, шта нас је све пратило цело ово лето. Просто, није се дало. Што је и Терзић рекао, да нам је неко понудио медаљу, сви бисмо је оберучке прихватили. Морамо да будемо задовољни.
Прича је текла. Излазак, ваше мирно преузимање пехара?
- Много детаља је било у том тренутку. Протокол у коме ми десет минута пре него што смо изашле на подијум дознајемо шта треба да радимо. Конфузија општа. Али једноставно, тај пехар који сам узела, одмах сам и спутила. Логично нема радовања. Никаква драма, нисмо биле задовољне изгубиле смо у финалу и то је све. Одраз мог стања али и целе екипе.
Рекли сте тада а и сада да је ово успех, али и да је остао горак укус. Да ли пролази, или је и даље опор?
- Лично, треба ми мало више времена да све прође, да постанем свесна свега, од припрема, резултата, успеха. Није довољно ових неколико дана. Када причам са људима који су релевантни да коментаришу, из разговора са њима заправо схватим праву димензију овог сребра. Мислим да када упалимо наше машине негде на полусезони, схватићемо да смо биле стварно царице. Знам у дубини душе да ово јесте успех!
Комплетан текст можете да прочитате у броју Спортског журнала за 7. септембар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.