Шампион, у случају главног протагонисте ове приче, на стрелишту, може да буде и по оној култној реченици Небојше Глоговца у филму „Небеска удица“- „ Изађеш на терен кад је најтеже и победиш“.
А он је то урадио управо на Играма у Токију, када је као осмопласирани ушао у финале и... винуо се хицима до сребрне медаље.
Знате ли како се постаје шампион у животу, „величина“ тако што део годишњег одмора док су „стрељане закључане, а „оружје одложено“, седиш на трибинама и бодриш некога ко је из твоје земље.
Е то је Дамир Микец, 37-годишњи стрелац, многи кажу колекционар медаља, а има их 38, кога ових дана можете видети у београдској „Штарк арени“ и то као навијача женске одбојкашке репрезентације. Пре свега великог поштоваоца ових дама.
Смеје се Дамир када је чуо глас и реченицу одбојкашка рубрика Спортског журнала, како сте, како је у Арени. А онда је прича сама текла:
- Екипа је ту, супруга Мелиса, син Милан, брат Горан, Миленко Себић је ту. Ма има нас, комшије, пријатељи који су дошли из Бањалуке. Подржавам те предивне девојке, част их је гледати и на Европском првенству у престоници, поготову када знам шта су и колико прошле, и пре Токија, после и на путу до бронзе. Смогле су снаге, воље, пронашле нову мотивацију да после три недеље проведених у далеком Јапану, освојене бронзе, дођу и играју у Београду. Знате шта је то – застао је на кратко Дамир:
- Сви знамо да је неминовно да се емотивно потрошиш, неписано правило у сваком спорту, поготову после успеха. А погледајте њих. Мени је срце пуно док их гледам, пуне су елана. За сада је, Богу хвала, све ако треба.
Слава се (не) мери резултатима, већ колико си нормалан, обичан човек уз све успехе који те прате. Поглавље у случају Дамира Микеца, названо је „ко ће кога да фотографише?“
- Било је занимљиво. Испред Арене сам се упознао са мамом Бојане Миленковић, испричали смо се, исликали. Пре утакмице са Босном и Херцеговином, упознао сам маму Мине Поповић. Тако, скупљам познанства, мало по мало. Шаљем ја њима слике, они мени...
Открио је Дамир заправо од када датира ова подршка, другарство, заједничке борбе и његове личне и светских и европских првакиња, власница сребра из Рија и бронзе из Јапана.
- Ааа, познајемо се ми много дуже. Све ово датира још са Олимпијски игара у Пекингу 2008. године. Са Мајом Огњеновић, Миленом Рашић и компанијом... Посебност је када са неким делиш ту историју, бранимо боје ове наше дивне мале земље на Балкану. Можда се не виђамо толико често, сигурно, обавезе су те које диктирају, али, ту смо, знамо колико значи када је неко „твој“ ту. И кад се само испричаш – имао је Дамир Микец још толико анегдота да исприча, подели за ову деценију и више.
Ма само током ових дана, кад су и он и женска одбојкашка селекција Србије и сви остали освајачи медаља са Игара у Токију, још увек под емоцијама, под сјајем из Земље излазећег сунцa.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.