Игром против смрти

4

Србољуб Жунић о фаталним последицима у врхунском спорту и како их спречити

ФОТО: С. Жунић

Наслови „Нова трагедија на терену”, „Млади спортиста преминуо током тренинга” нажалост све су чешћи. Као узрок смрти наводи се најчешће срчани удар, односно престанак рада срчаног мишића. Често ни лекари немају објашњење због чега је дошло до тога. Медицина стално иде напред, технологија припреме и опоравка спортиста је све савршенија, али и поред тога долази до трагичних последица у врхунском спорту, код људи за које се мисли да су најздравији.

Србољуб Жунић, докторанд на Факултету спорта и физичког васпитања у Београду, бавио се овом темом и дошао до занимљивих закључака.

Искуство кроз праксу

Србољуб Жунић је на завршној, трећој години докторских студија на Факултету спорта и физичког васпитања. Током 18 година праксе као тренер снаге и кондиције радио је са многим спортистима (фудбалерима, кошаркашима, одбојкашима, тенисерима) на развоју њихових општих и специфичних моторичких способности. Иза себе има преко 20.000 тренинга.

Више од 12 година је у настави физичког васпитања у основним и средњим школама. Оснивач је  удружења “Сербоспартанс тим”.

Одакле ваше интересовање за ову тему?

- Током 18 година праксе имам преко 20.000 тренинга са појединицима, децом и врхунским спортистима. Код мене су били људи буквално од пет до 80 година и кроз рад са њима стекао сам драгоцено искуство. Тема „Изненадне смрти младих спортиста” је све актуелнија. Дуго сам сматрао да до фаталних последица долази услед кардиоваскуларних проблема због коришћења недозвољених средстава или неадекватног лекарског надзора то јест пропуста приликом  систематских прегледа. Неке смрти младих спортиста сигурно су повезане са овом претпоставком – истакао је Жунић.

Како је то могуће да се дешава у време када је спортска медицина толико отишла напред и када се све аномалије могу открити приликом прегледа?

- Суштина је да код већине аномалија и нема. Лекари кажу да неки смртни случајеви немају објашњење и донекле су у праву. Спортисти су прошли озбиљне прегледе. У питању су најчешће чланови озбиљних клубова и репрезентативних селекција и на том нивоу нема пропуста. Да је постојао неки проблем, готово сигурно би био откривен. То ме навело да размишљам да су узорци много дубљи и да изнесем претпоставку да проблеми почињу због онога што се радило или није радило у раном детињству.

На чему се заснива та претпоставка односно веза између активности у детињству и каснијих последица код врхунских спортиста?

- На начину живота. У периоду од четврте до 11 године деца немају довољан обим и интензитет кретања. Њихово кретање се своди на обим од 40 метара квадратних у вртићу или школи и од 50 до 80 квадрата у стану где живе. Од октобра до марта или априла имају врло мало кретања на нивоу максималног интензитета, а самим тим и максималне срчане фреквенције од 250 откуцаја у минуту – каже Жунић и додаје – Генерације рођене крајем седамдесетих и почетком  осамдесетих су можда и последње које су имале тај обим и интензитет срчане фреквенције. Били смо стално напољу, играли се “Жмурке”, “Индијанаца и каубоја”, где је било битно да трчиш најбрже што можеш.  И тако сваки дан. Потпуно природно смо прихватали максималну срчану фреквенцију од 200 откуцаја у минути са 18 или 20 година. Наше срце и кардиоваскуларни систем су били потпуно спремни за огромне напоре.

Да ли је кључни проблем у томе што данашња деца нису прошла ту “школу”?

- Апсолутно. Улазе у спорт без те “спонтане” припреме, за коју нисмо ни свесни колико је важна. Једноставно срце не може да поднесе толико оптерећење и долази до напрасних смрти иако ти спортисти никада нису користили недозвољена средстава или имали неку аномалију. Када купите нов аутомобил, морате првих неколико хиљада километара да разрађујете мотор до 2.000 обртаја. Ако кренете да форсирате на 4.000 до 5.000 обртаја долази до озбиљног квара јер машина није разрађена. Обрнути процес је неопходан у детињству код спортиста и рекреативаца. Важно је учестало излагање максималним физичким напорима. Имају „машину” с врхунским перформансама, али није адекватно разрађена, односно припремљена за ниво стреса, који захтева врхунски спорт – образложио је Жунић.

Прегледи и савети код стручњака

Професора Жунић је имао савет за све учеснике спорских активности.

- Потребно је инсистирати на редовним лекарским прегледима деце, спортиста и рекреативаца. Рекреативци су тренутно најугроженији јер се  веома ретко од њих тражи преглед пре почетка вежбања у фитнес центрима. Такође добијају савете о исхрани, суплементацији па чак и о тренажним процедурама од особа чија је стручност под великим знаком питања. И том сектору су смртни случајеви нажалост све чешћи.

Како може да сеутиче на тај негативни тренд, за који у данашње време, чини се да нема лека?

- Најважнија је превенција. Потребно је да направимо систем, а то је без учешћа државе немогуће учинити. Свакодневну физичку активност треба увести већ од предшколског узраста, а не само од петог разреда основне школе. Два или три часа недељно нису довољна. Родитељи ће највише учинити за своју децу ако их свакодневно изводе у паркове и природу у свим временским условима, чак и када је киша или снег. Пустите децу да се играју, то је њихова насушна потреба.

Родитељи због великих обавеза често немају довољно времена да га посвете деци. Данас практично од пете или шесте годину, деца крећу у школице спорта или почињу да “тренирају” неки спорт?

- Често апелујем на моје колеге које воде те школице да децу не „тренирају” већ да их пусте да се играју. Последња истраживања говоре да се селекција за спортове треба обављати са 14, 15 или чак 16 година. Пре тога је контрапродуктивно убацивати клинце у тренажне системе са императивом врхунског достигнућа. О којој тактици фудбала, кошарке или неког другог спорта можемо да говоримо код деце од девет или десет година. Често данас срећемо амбициозне пројекте где се малишани форсирају у раном детињству, а онда их више нема у спорту са 16 или 17 година. Потрошени су и презасићени као последица неадектватних тренажних процедура, када то није смело да се ради. Децу не морате да терате да играју брже и јаче, они у свакој игри дају свој максимум. Када се уморе стану са трчањем, али после неколико десетина секунди настављају истим темпом, јер период њиховог оправка кратко траје. Омогућимо деци кретање кроз игру. То је њихово право и потреба, а наша је обавеза да учинимо све да то и добију. Не постоји боља превенција од фаталних последица о којима сам раније говорио – детаљно је анализирао Жунић.

Kоментари (4)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Baja Nenic

BRAVO ZA TEKST POZDRAV OD FUDBALSKOG RADNIKA ZA SPORTSKI ZURNALK

Одговори
Lemi

Vrlo kvalitetna analiza koja deluje potpuno realno. Decu moramo da sačuvamo.

Одговори
Pp

Vrhunska analiza!!!

Одговори
Beban

Odlican trener a pre svega dobar covek i prijatelj.Bravo.

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру