Њен ведар, широк осмех, бојио је лепо уређену салу у плавичасто, миле, топле очи указивале су на добродошлицу, али Дејана Бачко првих пола сата није хтела да одговори ни на једно питање с више од две речи.
С истим осмехом, истим пријатељским погледом пуним љубави, али без дужег одговора.
„Дооброо, ево да се представим...” – кренула сам ненаметљиво од своје играчке рукометне каријере да бих јој се приближила, вежбања аикида, села поред ње и тренера на татами, причала о пријатељима из Новог Сада који су ме довезли до теквондо клуба Гитрос где тренира, али наша јунакиња, првакиња Србије и вицешампион Европе у паратеквондоу, ни да писне.
Ако немаш поверења у мене, не морамо да радимо интервју – рекла сам јој опуштено, с осмехом. Њено лице – још опуштеније, једнако насмешено као на почетку, ни мало испитивачко, али...
Јединствени Новак и Ник Вујичић
Сјајна уметница, од девете године најмлађи члан сликара који раде уснама и ногама (WDMFK), добитник златне маске Александра Македонског, Дејана Бачко је насликала и четири портрета Новака Ђоковића за своју душу, обожава чувеног тенисера:
– Плакала сам од среће кад сам из прве успела да насликам његов портрет, поклонићу ми три, један остаје код мене. Он је оличење спортисте, витештва, храбрости и честитости, људина као и Ник Вујичић коме се искрено дивим, имала сам ту част да га упознам. Жеља ми је да упознам и Новака и да одем на Олимпијске игре у Токио...
Изгледа, баш немаш поверења у људе... – кренула сам опрезно испитивачки.
– Зашто?
– Нека то... – с осмехом је одговорила.
А, волиш да се тучеш?
– Волим да бијем неваљале. Ко на мене удари, враћам дупло, и грђе.
Неваљале?!
– Не волим баш да повредим, али... Једну девојчицу сам шутала кад сам била мала, јер ме је вређала.
Зато што немаш руке?
– Ко би га знао.
Да ли су те често повређивали?
– Не бих о томе, прошло је, више није важно. А, свега је било. Од увреда деце у основној, преко побуна родитеља који не желе да им деца иду заједно самном у школу, до забране директорице да идем у ту средњу школу, јер то нарушава углед установе, а освојила сам 98, од сто поена на пријемном... Ма, небитно – говорила је без горчине, ведро и даље насмејана.
Увек си тако лепо расположена, и суздржана, то ти је природно, или си тако научила?
– По природи сам ведра, а суздржана сам постала временом, док не осетим особу. Кад сам била мала сликање ме је спашавало од немилих догађаја, од туге и разочарења, одмах бих престала да плачем. Сликам од пете године, левом ногом, али сад све више и десном.
На тренеру сва мука
Дејанин тренер Александар Андреевски вредно и с успехом ради у ТК Гитрос са својим партнером и оснивачем овог спортског колектива др Душаном Којићем, али се, баш као и многи наши стручњаци сам бори и да обезбеди финансијска средства неопходна за све бројнија Дејанина такмичења:
– Тешко је, сналазим се како знам и умем. Истина, Покрајина је Дејани изашла у сусрет, обезбедили су јој неопходан електронски оклоп за такмичење, али треба ту још сто чуда – износи Александар, који свакодневно ради са нашом шампионком, и осталим такмичарима свих узраста.
Шта си сликала?
– Пејзаже, после углавном портрете, па све везано за поп арт уметност, акрилним бојама. Завршила сам школу за дизајн, сад сам где и желим – на Академији уметности, овде у Новом Саду, где и живим.
Кад си приметила да си другачија од осталих?
– Никад, ја себе не видим другачије.
Ни тренер те види другачије?
– Не, тако је било од почетка, од нашег првог контакта – прича такође веома пријатан и срдачан дипломирани спортски стручњак и тренер у ТК Гитрос, Александар Андреевски.
Са њим смо и уговорили интервју, он о свему у вези Дејане води рачуна и веома су блиски, „као да се знамо сто, а не тек две године”. Али, ни у чему не штеди младог двадесетдвогодишњег теквондо мајстора.
– Нема разлога, она све може, има све услове за рад, према томе... Два пута сам је и избацио са тренинга, јер није била концентрисана на рад.
Уопште не изгледате тако строго?
– Овако дозвољава све, али на тренингу тражи да се даје сто одсто. Како сам само плакала, кад ме је избацио... Као кад сам изгубила у Пољској у финалу... Очекивала сам превише. Александар ме је довео у ред. Била сам доста лења, у стању цео дан да преспавам, мрзела трчање – признаје уз осмех Дејана.
Може и фото модел
Поред сликања и теквондоа, Дејана би због дивног осмеха, лепог лица и витког стаса могла да се бави и манекенством, и замало да постане фото модел, у Грчкој:
– Ишла сам на фоткање онако због осмеха, а рекли су ми после тога да бих могла да рекламирам пасту за зубе због осмеха, али то мене не занима, мада волим моду и шминку – каже Дејана која и захтевни алајнер веома прецизно наноси на своје капке...
– Борба је то била, јер је ноћна птица, волела је да игра игрице, ноћни живот, ма све. Једном ме је слагала да не може да дође на тренинг, јер је болесна, а после два сата по поноћи избацила на Инстаграму фотке из провода. Не зна ни да слаже. Ловим је по друштвеним мрежама, шта ћу.
Такви су данашњи млади, прихвата то такође млад Александар који је основао своју породицу и Дејану гледа као равноправног члана:
– Иста је као и сви, и то је све сасвим природно и у реду, али тренинг и факултет не смеју да трпе. После брзопотезног освајања првог места у Србији и титуле вицешампионке Европе прошле године у Пољској рекао сам јој, улазиш у профи спорт, нема више зезања, мораш у складу с тим и да се понашаш, како ћеш оправдати ове успехе, какав пример бити другима. Брзо су је прошле тинејџерске глупости...
Али, одмах је постала одличан пример упорности и снажне воље:
– Све се одвијало муњевитом брзином, од њеног захтева за пријатељство на фејсу кад је видела да сам теквондо тренер, до нашег сусрета, и тај период до упознавања и почетка рада је заправо најдуже трајао, неколико месеци.
Александар није имао никаква искуства са параспортистима, није знао ни да ли постоји удружење паратеквондиста, али уопште није бринуо како ће са Дејаном:
– Чим сам видео једну њену фотографију на фејсу, како држи ногу у захвату, знао сам да је натпросечан таленат. Све остало је ишло потпуно исто као са свим другим борцима, с тим што је она муњевито напредовала. У мају прошле године смо кренули с радом, а она је у септембру освојила друго место на ЕП.
Како си се одлучила за теквондо, после саватеа?
– Па природно, теквондо има ножну технику. То сам и тражила, али у Бачкој Паланци је био само савате на понуди. Онда сам угледала Александра на фејсу, остало је историја – смејала се Дејана.
И шта ти је сада драже, сликање или теквондо?
– Сад теквондо. Да морам да бирам, изабрала бих сада спорт, али срећом не морам, такав је период, јер ме сад очекују велика такмичења, браним титулу у Белорусији и спремам се за Светско првенство у Лондону, а за сликање увек има времена, то ми је хоби, такође део мене.
Сматраш ли да си боља од осталих?
– Да, јесам боља, јако сам велики борац. Раније нисам била баш тако сигурна у себе, али сам постала таква захваљујући тренеру, он ми је подигао самопоуздање. Мада ме је и мајка увек бодрила кад ме деца увреде, говорила је: „Не плачи, главу горе, само напред!”
А ти њој?
– Тражила сам да ми да своје руке.
А сада се шалиш на тренинзима на свој рачун...
– Кад тренер на почетку затражи да ставимо руке иза леђа, ја питам, које руке, или зими друштво, кад ћемо на грудвање, хајмо да радимо склекове, згибове... Једно је сигурно, сад никада не бих пристала на протезе, као што нисам ни на пресађивање руку. Навикла сам се да живим овако, одлично се сналазим и мени је ово природно, моје руке могу да загрле свет, а и сасвим сам сигурна у то зашто је неко са мном...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
