ЗА СВЕ ЈЕ "КРИВ" ПОШТАР ИЛИЈА - Оливера Молдован окончала каријеру

Српска кајакашка репрезентација остала је без једног од симбола у претходних деценију и по, без девојке која је резултатима, али и ликом, годинама проносила славу наше државе широм планете.

У последњим данима 2018, Оливера Молдован је и званично рекла „збогом” активном бављењу кајаком. Растанак је био емотиван, али, не и болан, јер, како тада рече старија од златних сестара српског спорта, од кајака ће да памти само лепо. А да је било лепог, било је.

– Није ми било тешко да пресечем, већ неко време сам размишљала о тој одлуци. Искрено, већ ми је било превише путовања, паковања, селидбе с једног на друго место. По природи сам статична – каже Оливера. – Поклопило се да сам завршила студије, дуго сам то одлагала. У суштини, желела сам промену.

Да ли се сећате првог седања у чамац?

– Наравно. Било је то 2001. Комшија, поштар Илија, који се презива баш као и ми, Молдован, одвео је Николину и мене у БСК, клуб који је баш тих година реактивиран. Николина се одмах задржала, ја сам се двоумила, одлазила, па се враћала. Све док нисам преломила и остала. Ето, пуних 18 година. Искрено, нисмо ни имале много избора у тада малом месту. Борча је сада пренасељена – смеје се Оливера.

Када сте освојили прву медаљу?

– После годину дана тренирања. Као јуче да је било, сећам се сваког детаља. На Државном првенству у Вишњићеву сам била друга у једноседу на 500 метара. Победила сам Николину и остале девојке из мог клуба. Била сам пресрећна. Квадратна медаља са веслом у боји, разликује се од већине осталих. Чувам је у колекцији.

Који резултат сматрате највећим успехом у такмичарској каријери?

– Сребрна медаља са Светског првенства у Москви 2014, у двоседу на 500 метара са сестром Николином је дефинитивно највеће спортско достигнуће. Али, заувек ћу да памтим 2010. годину када смо, такође у Москви, одбраниле европско злато у конкуренцији млађих сениорки. То нам је била најбоља трка, изашле смо из зоне свести.

Игре у Рио де Жанеиру, четири године касније, нису прошле како се очекивало?

– Рио не могу да преболим. Тада сам схватила да у животу није све црно или бело. Речено ми је да треба да променим тренера, променила сам. Речено ми је да треба да смршам десет килограма, смршала сам. Речено ми је да са Николином треба да победим на изборној контроли, победиле смо. И после свега, опет нисам имала место у двоседу. Једносед ипак није моја специјалност. Завршило се како се завршило. Огромно разочарање, али и искуство, животно.

Без обзира на све, никада се није постављало питање вашег одазивања у национални тим?

– Колеге су се шалиле на мој рачун, али, увек сам говорила да имамо најлепшу опрему и заставу. Предивно је било видети српске заставе у олимпијском селу. Такође и химна... Да ли „Хеј Словени” или „Боже правде”. Свака на свој начин.

Вама се интонирала само „Боже правде”?

– Није. На јуниорском првенству Европе су пустили „Хеј Словени”. Вероватно нису очекивали да неко из Србије може да победи. Грешком је кренула некадашња химна, али смо биле поносне и док смо је слушале. Касније су били спремни за нас, није било превида.

Спортска прича кајакашке шампионке није завршена. Остаће у кајаку, посветиће се раду у матичном борчанском БСК.