ЗА СВЕ ЈЕ "КРИВ" ПОШТАР ИЛИЈА - Оливера Молдован окончала каријеру

0

Српска репрезентативка у Кајаку подвукла црту под резултатски успешну такмичарску каријеру

ФОТО: Н. Неговановић

Српска кајакашка репрезентација остала је без једног од симбола у претходних деценију и по, без девојке која је резултатима, али и ликом, годинама проносила славу наше државе широм планете.

У последњим данима 2018, Оливера Молдован је и званично рекла „збогом” активном бављењу кајаком. Растанак је био емотиван, али, не и болан, јер, како тада рече старија од златних сестара српског спорта, од кајака ће да памти само лепо. А да је било лепог, било је.

– Није ми било тешко да пресечем, већ неко време сам размишљала о тој одлуци. Искрено, већ ми је било превише путовања, паковања, селидбе с једног на друго место. По природи сам статична – каже Оливера. – Поклопило се да сам завршила студије, дуго сам то одлагала. У суштини, желела сам промену.

Оливерине медаље

Светско првенство

2014. Москва – сребрна медаља (К2-500)

2013. Дуисбург – бронзана медаља (К2-200)

Европско првенство

2015. Рачице – бронзана медаља (К2-200)

2014. Бранденбург – бронзана медаља (К2-500)

Европске игре

2015. Баку – сребрна медаља (К2-200)

Универзитетске игре

2013. Казањ – сребрна медаља (К2-200)

2013. Казањ – бронзана медаља (К2-500)

Светско универзитетско првенство

2010. Познањ – сребрна медаља (К2-500)

2010. Познањ – сребрна медаља (К2-200)

Да ли се сећате првог седања у чамац?

Наравно. Било је то 2001. Комшија, поштар Илија, који се презива баш као и ми, Молдован, одвео је Николину и мене у БСК, клуб који је баш тих година реактивиран. Николина се одмах задржала, ја сам се двоумила, одлазила, па се враћала. Све док нисам преломила и остала. Ето, пуних 18 година. Искрено, нисмо ни имале много избора у тада малом месту. Борча је сада пренасељена – смеје се Оливера.

Када сте освојили прву медаљу?

– После годину дана тренирања. Као јуче да је било, сећам се сваког детаља. На Државном првенству у Вишњићеву сам била друга у једноседу на 500 метара. Победила сам Николину и остале девојке из мог клуба. Била сам пресрећна. Квадратна медаља са веслом у боји, разликује се од већине осталих. Чувам је у колекцији.

Који резултат сматрате највећим успехом у такмичарској каријери?

– Сребрна медаља са Светског првенства у Москви 2014, у двоседу на 500 метара са сестром Николином је дефинитивно највеће спортско достигнуће. Али, заувек ћу да памтим 2010. годину када смо, такође у Москви, одбраниле европско злато у конкуренцији млађих сениорки. То нам је била најбоља трка, изашле смо из зоне свести.

Игре у Рио де Жанеиру, четири године касније, нису прошле како се очекивало?

– Рио не могу да преболим. Тада сам схватила да у животу није све црно или бело. Речено ми је да треба да променим тренера, променила сам. Речено ми је да треба да смршам десет килограма, смршала сам. Речено ми је да са Николином треба да победим на изборној контроли, победиле смо. И после свега, опет нисам имала место у двоседу. Једносед ипак није моја специјалност. Завршило се како се завршило. Огромно разочарање, али и искуство, животно.

Без обзира на све, никада се није постављало питање вашег одазивања у национални тим?

– Колеге су се шалиле на мој рачун, али, увек сам говорила да имамо најлепшу опрему и заставу. Предивно је било видети српске заставе у олимпијском селу. Такође и химна... Да ли „Хеј Словени” или „Боже правде”. Свака на свој начин.

Вама се интонирала само „Боже правде”?

– Није. На јуниорском првенству Европе су пустили „Хеј Словени”. Вероватно нису очекивали да неко из Србије може да победи. Грешком је кренула некадашња химна, али смо биле поносне и док смо је слушале. Касније су били спремни за нас, није било превида.

Спортска прича кајакашке шампионке није завршена. Остаће у кајаку, посветиће се раду у матичном борчанском БСК.

Тати медаље, маме би нас ушушкала…

Оливера је најстарија од три ћерке у породици Молдован. Николина је млађа годину, Бранка пет.

– Бранка је наш највећи навијач. Није могло да прође да се вратимо са такмичења а да она не приреди дочек. Покојни тата је много волео медаље. Радовао би се ма ког да су сјаја, са било ког такмичења, па макар и са Борчанске регате. Носио их је, хвалио се пријатељима. Срчан је био...

Која је мамина улога у спортској причи?

– Не могу да кажем да није навијала или се није радовала. Али, њој је било најважније да се вратимо здраве. Направи би нам торту, нахранила нас, ушушкала...

Повезане Bести

Kоментари (0)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру