Пост је прекинут. После више од 32 године наша држава има олимпијску медаљу у кајаку. На четири изванредне године и резултате за понос, круна је стављена у Рио де Жанеиру. Златним именима исписана су имена Марка Томићевића и Миленка Зорића, освајача сребра у дисциплини кајака двоседа на 1.000 метара.
Један из Бечеја, други родом из Санског Моста већ годинама „одомаћен” у Бачкој Паланци. Донели су много радости нацији, пријатељима, породицама, себи... На стази горопадни, гладни успеха. Ван ње тихи, ненаметљиви, скромни. Били пре, такви остали и након успеха.
Од спорта се (не) живи
Подршка породице, саставни део мозаика успешног спортисте. Имају је и наши кајакашки асови.
- Имам огромну подршку од самог почетка мог бављења спортом. Додуше, неко време су ми говорили: не живи се од спорта сине, заврши школу... Aли, истрајао сам у својој одлуци да веслам и не учим – уз карактеристичан смех признаје Томићевић.
- Мислим да нисмо постали нешто много познати, али опет са нађе неко ко прати спорт па нас препозна и поздрави на улици – прича Зорић док прилази згради Политике. - Привилегије немамо, осим што смо добили дипломатске пасоше. Користиће.
Док на пешачком прелазу чека да се упали зелено светло за пешаке, Томићевић уз покушај да прикрије смешак, признаје:
- Имао сам малу привилегију код саобраћајаца и надам се да ћу имати и убудуће.
У рукама носе календаре Кајакашког савеза Србије за 2017. На страни за најлепши пролећни месец њихова слика.
- Нисмо лоше испали – каже Марко.
- Ма где лоше. Брзо ће мај, па да ми дођемо на ред – узвраћа Зорић.
Мај ће можда брзо, али није готова ни ова, олимпијска година.
О 2016. Миленко Зорић прича:
- Ова је, дефинитивно, била моја срећна година, не постоји нешто што бих волео да заборавим. Најсрећнији тренутак ми је био када сам осетио oлимпијску медаљу око врата.
После сликања, прича је кренула спонтано.
Колико се познајете међусобно?
МИЛЕНКО: Доста времена смо провели заједно, тако да се одлично познајемо и изван кајака.
МАРКО: Па како да се не познајемо добро, с обзиром да смо заједно у репрезентацији дуже од десет година. Тренинзи, припреме, путовања, такмичења...
Да ли постоји нешто да не знате о партнеру из чамца, а волели бисте да га питате?
МИЛЕНКО: Уфф... Мање-више све знамо један о другом, искрено не знам шта бих у овом тренутку могао да га питам.
МАРКО: Питао бих Бату да ли вуче свом снагом или колико мора, с обзиром да га не видим иза себе у чамцу?
МИЛЕНКО: Постави ретровизор. На трци увек вучем пуном снагом, на тренингу некад, када мислим да нећу до краја моћи јако, сачувам снагу за крај.
Шта вам је пролазило кроз главу током финалне олимпијске трке?
МИЛЕНКО: Током трке не размишљам ни о чему другом осим о томе шта треба да радим. Једина слика коју сам имао је Томи који даје све од себе.
МАРКО: Пратио сам дешавања на стази. У последњих 200 метара сам видео да смо у прва три и да су Немци предалеко отишли. Какав осећај кад знаш да имаш медаљу! И поред тога сам дизао број завеслаја колико год сам могао и говорио себи да тад извучем све из себе.
Какав је осећај бити на олимпијском победничком постољу?
МИЛЕНКО: Као да је пао камен са срца. Јер, сањао сам тај тренутак... Фантастично!
МАРКО: Иако задовољан освајањем медаље, био сам и тужан, али стварно. Толико смо желели да се чује Боже правде...
Комплетан интервју можете да прочитате у новогодишњем троброју Спортског журнала за 31. децембар, 1. и 2. јануар. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.