Кад смо се придружили Војиславу Трајковићу на кафи, њему је у рукама био Спортски журнал. Поруком је честитао три деценије од излажења, а желео је да то уради и лично.
– Ни у редакцији, а ни ви који деценијама пишете о рвању, не можете спознати колико сте урадили на популаризацији и постојаности овог трофејног спорта. Посматрам са становишта рвања, а тако је, добро то видим, и код других спортова. Знам да и репрезентативци исецају и чувају чланке, да не говорим о овим млађима. Мој дан, преко две деценије, почиње уз кафу и Журнал, а кад сам на такмичењима у иностранству, обавезно улазим у сајт листа да видим шта се дешава у спорту – почео је честитком разговор са успешним тренером шампионског Пролетера.
Такмичења ни на видику, а цео погон је у тренажном процесу?
– Рвање је напоран и тежак спорт, борилачки су другачији од других и недељу дана одмарања, доноси проблеме. Мора да постоји континуитет у раду и свакодневне активности. Узмите браћу Немеш за пример, они освоје медаљу на СП и после два, три дана, већ су у погону и преваљују километре и вежбају на струњачи. На јесен ће бити такмичења, чека се да Светска рвачка федерација донесе календар према којем ће се планирати и домаћа сцена.
Пролетер је, прошле године, обележио век постојања и крунисао славље 17. титулом?
– Традиција рвања у банатској равници је дуга и богата. Наша трофејна сала одавно је постала мала за сва освојена одличја и пехаре. Годинама смо најбољи и све потиче од људи и добре организације. Нама вођство клуба у 99 посто случајева, чине бивши рвачи. Неки су данас интелектуалци, професори, успешни привредници, да не набрајам и, што је најважније, воле и разумеју рвање. Водим бригу о првој екипи, а у омладинском погону су Ђорђе Миолски, Радован Момиров и Душан Попетру, деценију чине клупски ослонац. У репрезентацији лане је Виктор Немеш био трећи на ЕП у Букурешту, а бронзе су освојили и његов брат Мате и Миша Каџаја на СП у Нур Султану, уз то и визе за Игре. Успехе репрезентације стављамо испред клупских, тако је деценијама и можда смо и због тога, најбољи у држави.
Лако је бити шампион са Фрисом, браћом Немеш, Каџајом... Репрезентација у малом?
– У спорту ништа није лако. Ривали су такође веома јаки, вратите филм са последњих неколико финала плеј офа. Штефанек, Максимовић, Фрањковић, два Нађа у Спартаку, па Партизан, па млади борци београдског Радничког. Много је потенцијала и код других. Тачно је да смо репрезентација у малом, тако је годинама, али морам истаћи Чабија, Сремца, Петрушића, Колмпарија, Лудошког, Петровића и они су учествовали у освајању титула, неке пресудне мечеве су добили.
На кормилу екипе сте од јануара 2014 и са вама је Пролетер освојио пет титула. Толико пута сте проглашени и најбољим тренером у Србији, добили сте много признања, 2018. и Спартакову награду. За вас кажу, ни млађег, ни успешнијег?
– Рођен сам 1972. године и рвање је мој живот. Сва признања која су дошла на моју адресу, све освојене титуле, делим са својим рвачима и сарадницима. У сали сам са свим генерацијама и Пролетер је мој други дом, на срећу, са њиме се много њих идентификовало и помаже у раду. Титуле радују, али кад наши чланови, у дресу Србије, освоје медаље на највећим такмичењима, онда је срећа потпуна. И поред признања, и даље се едукујем и учим, свако такмичење је нова страница рвачке енциклопедије.
Шта очекујете од ваших бораца у блиској будућности?
– Олимпијску медаљу, то је циљ српског рвања. Уверен сам да ћемо имати више од три норме, да ће се Виктор Немеш изборити. Свако од њих може до одличја, а са једним би били презадовољни. Што се клуба тиче, уписаћемо 18. рецку. Велики сам оптимиста – закључио је Трајковић, најуспешнији тренер у стогодишњој историји Пролетера и пет пута први у Србији.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.