SEĆANJE - Kako je Šojić odveo Peruna do evropske titule

10

Na današnji dan pre 40 godina selektor bokserske reprezentacije Srbije Miodrag Perunović postao je šampion Starog kontinenta

FOTO: Arhiva M. Perunovića

Tragajući za objašnjenjima svog karaktera, za uzrocima i razlozima nekih svojih ponašanja i postupaka, zaranjao sam u sebe, i tim putem uvijek stizao do djetinjstva, nalazeći tamo mnoge začetke – lijepe i ružne. Jer, „Dijete je otac čovjeka!”, kako često navodi i profesor Vladeta Jerotić.

U priči o meču sa Pedrom Gamarom na BAPS-u (svjetskom prvenstvu), rekao sam nešto na ovu temu. Ovo je slična priča, možda još drastičniji primjer, kako nas to čime nam je zadojena duša u djetinjstvu, povede pravim putem i ne da nam da odustanemo, čak ni onda kada nam razum kaže da nemamo šanse da dosegnemo cilj kome težimo.

- Evropski šampionat u Kelnu 1979. godine – 12. maj, dan finalnih borbi... Boksujem sa Viktorom Savčenkom (SSSR) trenutno najvećim svjetskim nokauterom! Prvakom Evrope i svijeta. Svi pamte kako je prošle godine na BAPS-u nokautirao Ribickog (Poljska), Olimpijskog šampiona – borili su mu se za život, dajući mu kiseonik dok je ležao na ringu. Ovdje u Kelnu je prva dva protivnika nokautirao za minut i po, treći nije ni htio da mu izađe na ring...

Interesantno, kako nam sudbina ponekad šalje znake šta nam sprema: prilikom leta od Beograda do Kelna, mijenjali smo avion u Frankfurtu. Dok smo čekali nastavak puta (par sati), u prostor aerodromskog bifea u kome smo se mi smjestili, uđe mnogobrojna ekspedicija SSSR-a čiji članovi zauzeše preostala slobodna mjesta. Rukovodstvo naše reprezentacije pođe da se pozdravi sa kolegama iz SSSR-a, malo poslije zovnuše me da dođem. Priđoh, među 4-5 prisutnih ljudi nalazio se i Savčenko – strašni Viktor, kako su ga svi zvali poslije BAPS-a.

- Evo ti budućeg protivnika – reče čika Bruno Savčenku, pokazujući na mene dok sam prilazio. Rukovasmo se, primijetih blagi izraz čuđenja na njegovom licu dok me je pitao:

- Nisi više u velter kategoriji? - a što mi je zvučalo kao da kaže: - Kako se usuđuješ da uđeš na moju teritoriju?

Dok sam se vraćao na svoje mjesto, pomislih:

- Samo da se ne sretnemo prije nego što osvojim medalju!

I evo, želja mi je ispunjena, nije mi stao na put do finala. Sada me čeka sa onim pitanjem koje sam mu pročitao u očima na frankfurktskom aerodromu...

Ležim u hotelskoj sobi i odmaram. To odmaranje je ustvari psihološka priprema boksera uoči meča; razračunavanje sa sobom, preispitivanje svoga duhovnog stanja.

- Da li se plašim i koliko, da li će taj strah pobijediti mene ili ja njega, hoću li se boriti dajući sve od sebe, ili ću spasavati živu glavu? Kao i obično zamišljam tok borbe: svoje kretanje, njegove napade... sve moguće varijante... No, skoro svaka se završava tako što sam ja na podu!

Neko kuca i ulazi u sobu čika Toma Hladni (naš selektor)

- Odmaraš li Perune?

– Odmaram, odmaram... kažem mirno.

– Vidi - reče – mi smo nešto razgovarali (stručni štab), pa oni predlažu da bi možda dobro bilo da kažeš da te boli ruka. Doktor (naše ekipe) će ti dati potvrdu da je to tačno. Znaš, veliki je uspeh što si u finalu. Svetskom srebru dodaš evropsko, i – super! Tek ti je dvadest i jedna godina, imaš kad. Opasan je ovaj Savčenko!

– Neću! – kažem. – Nema šanse. Boksovaću pa što bude! – odlučno odgovaram.

– Pa da, svaka ti čast! Rekao sam ja njima „Neće Perun hteti”... Ma, šta! Pobedićeš ga ti, ima večeras da slavimo! – prelazi čika Toma u drugu krajnost. – Ajd' odmaraj, vidimo se posle!

I ode... Povrijedio me je ovaj njihov predlog.

– Misle li oni da sam ja kukavica – ljutim se u sebi.

Malo kasnije, opet neko kuca i ulazi...

– Mogu li..? Pita stariji krupan čovjek.

- Izvolite, izvolite... – kažem.

– Ja sam čika Šojić, bivši bokser Partizana, bio sam reprezentativac i šampion Jugoslavije. Došao sam da te izmasiram, ako želiš da se opustiš, ...da ti pomognem, ja dobro masiram.

– Pa može, hvala! U tih sat vremena davao mi je savjete kako da boksujem, govorio da vjeruje da imam šanse, i ispričao mi svoju sudbinu. Kako je doživotno isključen iz boksa, jer je na jednom meču udario sudiju, koji mu je navijajući za protivnika, bez razloga dao tri javne opomene i diskvalifikovao ga... I tako, morao je trbuhom za kruhom u NJemačku... Taj dobri, blagorodni čovjek, njegova pažnja i priča su mi povratili mir...

U holu dvorane sportova počeo sam sa zagrijavanjem uoči meča... Prije mene je svoj finalni meč boksovao Sreten Mirković, krenuo je prema ringu praćen našim trenerima, čika Brunom Hrastinskim i Slavkom Sorgićem. Poželio sam mu sreću, očekujući da se jedan od trenera vrati, da bude uz mene. Međutim, niko nije dolazio. Obuzela me je srdžba:

- Sada kad mi najviše trebaju, nema nikog od njih. Misle da ću odmah izgubiti, otpisali su me.

Bilo mi je neprijatno od trenera i boksera ostalih zemalja što sam sâm. Činilo mi se da me svi sa čuđenjem gledaju, i kao da bi da me pitaju: „Kako to da si sam”?

Srećom, u tom trenutku odnekud se pojavi Dragan Vujković, o, kako mi je puno značilo njegovo prisustvo, sad više nijesam izgledao napušten i prežaljen. Kao i prošle godine uoči mog meča sa Gamarom, Dragan mi je davao savjete, bodrio me, ali meni je jedino bilo važno što je uz mene, i što više prisutni treneri i bokseri ne mogu onako s čuđenjem da me gledaju kako se sam zagrijavam za finalnu borbu.

Mirković je izgubio, krećem prema ringu, treneri mi prilaze, ja im ljutito rekoh:

- Dobro se sjetiste da dođete!

Gledam Savčenika preko puta mene, snažan, mišićav, četvrtast; gledamo se u oči... Želim da mu pogledom pokažem da se ne bojim (i ne bojim se). U tom trenutku, svjestan svog strašnog izgleda – on steže svoje nabrekle mišiće, kao da kaže: Gledaj što te čeka! O, kako je pogriješio. Taj njegov gest je rastjerao i posljednju trunčicu zebnje i respekta kod mene. E, nećeš vala Savčenko... I krenuh, ka tituli prvaka Evrope!

A, kako se u jednom trenu desilo da je ta - „već osvojena“ titula, visila o koncu pred sam kraj treće runde?

Osjećajući da ću ne samo „preživjeti“ ovaj meč, nego da ću u njemu i pobijediti, gledao sam da do kraja održim nivo koncetracije i pokretljivosti, kojom sam toliko iznenadio Savčenka, da nikako nije umio da nađe pravo rešenje, i stvori poziciju u kojoj bi mogao da plasira svoj razorni udarac.

No, tada, nastojeći da ga u povlačenju držim na distanci, ponavljanjem lijevog direkta: jednom, dva, tri puta... odjednom, je uspio da mi dovoljno priđe, i preko moje lijeve ruke (dok sam je vraćao nazad) zada strahovit udarac desnom rukom. Osjetio sam kako mi je kroz glavu i čitavim tijelom prošla „struja“, od koje me je u trenu obuzela obamrlost, nesigurnost vladanja pokretima, dok mi je u glavi sve zujalo. „Ne, pa zar sad, kraj je tako blizu. O, Bože!“ - pomislio sam u magnovenju, srećom, bio mi je dovoljno blizu da ga uhvatim sa obije ruke, i čvrsto stisnem.

U pokušaju da se oslobodi mog zagrljaja, on me je kao perce okrenuo oko sebe, sudija je intervenisao, opomenuo me je zbog držanja...sve to od njegovog udarca, do opomene sudije je trajalo nepunih desetak sekundi, ali dovoljno dugo da dođem k`sebi. Do kraja sam nastavio kao da ništa nije bilo...

Poslije dodjele medalja, srećan i ponosan odoh u svlačionicu, skidoh sa sebe opremu i pođoh u kupatilo...kad tamo, ispod tuša izlazi – on! Pogledasmo se, on ozbiljan, ja pomalo zbunjen, ne znam šta da kažem, osmijehnuh se...

– Da li je po tvom mišljenju borba bila ravnopravna – upita me.

Za trenutak, bi mi krivo: „Da neće da kaže da sam nepravilno pobijedio”- pomislih, i obuze me osjećaj prkosa, ali se u zadnjem trenutku savladah i rekoh: „Pa, bila je prilično izjednačena” – pokušavajući da tim svojim „priznanjem“ ublažim bol gubitka trona i neprikosnovenosti, velikom šampionu.

Komentari (10)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:
tajka

Autentično i jako slično ...IZDRŽAĆU PA MAKAR UMRO .-‘Oćeš da prekinemo? – pita me poznati trener Pavle Šovljanski posle prve runde u kojoj sam se pošteno naprimao udaraca. Verovatno se kajao što me je uopšte pustio u neravnopravnu borbu sa daleko iskusnijim i jačim protivnikom. Ja bih, pravo da vam kažem, da sve ovo maltretranje prestane, da olakšam sebi a i njima ali…sramota me bre. Šta će reći ortaci u kraju, Ivica, Srba, Toma, drugari iz kluba? Bruka je da ti u novinama piše poražen TKO (tehnički nokaut) ili napuštanjem borbe jer treba ljude u oči gledati posle. -Ne, ni slučajno, izgovaram, odmah hvatajući sebe u laži. Govorim jedno dok mislim sasvim drugačije., izduvuvam otekli nos od udaraca u ponuđen crveni peškir koji vešto krije ‘izlive bokserskih nežnosti’ i već lakše dišem. Kada je merilac vremena u pauzi između druge i treće runde udario čekićem u podnožje gonga, obuzelo me je blaženo osećanje. Sad sigurno znam koliko još vremena ima da se odmaram sedeći ...

Odgovori
tajka

Autentično .

Odgovori
tajka

na stolici pre početka runde. Čitave tri sekunde. niko ko nije ulazio u ‘magični četvorougao’ne zna koliko puno to može da bude u datom trenutku. Njegov drugi udarac smanjio je vreme odmora na dve sekunde. "Dobro je, neće ... Neće još.", pomislih, ne pomerivši se ni za milimetar, udobno naslonjen na jastuče u ćošku. Uživao sam na stolici duboko dišući svež vazduh koji se tog podneva širio Tašmajdanskim stadionom. Jasno sam mogao da vidim bezbrižnu publiku koja se zabavljala semenkama, iščekujući rasplet: -Hoće li mali izdržati na nogama do kraja? Interesantno čak i za opkladu. Mada su me treneri požurkivali, dajući poslednja upustva, posle trećeg i poslednjeg upozorenja da je početak blizu, znao sam da imam još svog vremena za odmor. ‘Polako bre, ljudi, čemu žurba’, mislim se sedeći čvrsto na stolici očekajući zvuk gonga. I čuh ga. Znam da sad ipak moram da ustanem ali opet “kradem”par sekundi, pripremajući se i istežući umorne mišiće. -Da prekinem? Pita čika Pavle ponovo.

Odgovori
tajka

-Pa jel’ sam ja ovolike batine ‘pojeo’ da bi se sad predao k’o neka kukavica, mislim se. Dve cele runde pakla. Sad nisam slagao jer stvarno nisam želeo prekid i predaju jer bi spalo da sam džabe isprebijan. Drugi trener Steva Paljić se slaže sa mnom nalivajući mi vodu u usta iz plastične čaše. -Ma gde sad, izdržaću pa makar umro, samo sam procedio grubo zabivši opran od krvi mušus u zube. Sisam iz njega preostale kapi sveže vode, žvaćkam ga mekanog i nameštam zub na zub. prilazim polako sredini ringa zauzimajući svoj omiljeni gard a tamo me je već čekao ukočenog pogleda ratoborni Nazif Gaši. Moje oružje, brzi levi direkt, me uopšte ne služi jer ga više guram zbog stegnutosti koja me je okovala, nego što ga resko bacam pa ga Prištinac lako čita i blokira. U svakom sudaru sa njim prihvatam žestoku razmenu udaraca što njemu daleko jačem i iskusnijem više odgovara. Tučem se kao na ulici, umesto da boksujem.

Odgovori
tajka

Struja mi je nekakva prošla od glave kroz čitavo telo do stopala kad sam primio taj iznenadni direkt kroz ruke početkom treće runde. Niko pa ni sudija u ringu nije primetio težinu udarca, jer kao što rekoh lice mi je bilo zaklonjeno rukavicama. To me je u prvi mah obradovalo s obzirom da mi je već dva puta bilo brojano a sedeći nokdaun bi značio automatski kraj meča, prekid, poniženje što nikako nisam želeo. U sledećem trenutku sam se našao u ćošku ringa ne svojom voljom primajući seriju udaraca u telo i glavu. Retko uzvraćam jer se borim za vazduh i sve mi je teže i teže. -Bože umreću, pomislih. Obuzima me osećaj teške mučnine, bespomoćnosti i usporavanja mišićnih funkcija pa nemam snage da se pomerim iz ugla mada mi svi moji ispod ringa histerično dovikuju: -Beži iz ćoška Simke, kreći se! Kao da ja ne bih ali noge ne slušaju a teške ruke su mi pale skoro na grudi i već vidim njegovu pesnicu kako mi se približava.

Odgovori
tajka

Zar mi nije trener govorio tokom cele nedelje da kad budem imao priliku da se iskrenem u borbi izbliza i da ga provociram da me zakači pesnicom po leđima? Da posle toga posrnem. Mora da su se dogovarali nešto sa sudijama. Nije mi bilo najjasnije šta treba da uradim ali evo sad hteo ne hteo dozvolio sam mu da mi se opasno približi. Sad kada se njegova pesnica preteći približava ka meni da zada odlučujući udarac u nemoći samo sam se opustio spustivši se u polučučanj i opasnost je prošla za trenutak. Veliki promašaj i huk iz gledališta, a izgledalo je k’o penal ili zicer, što bi se reklo. Misleći da je sve to slučajno, harambaša koji je dotad bez problema počistio sve protivnike u državi, sprema se za novi široki kroše sad sa levom rukom. Sad ja namerno puštam desno rame niže otkrivajući bradu jer me je zatekao u kontra gardu i čekam da krene nudeći mu sve a ne samo leđa. Mozak mi je iznenada proradio kao sat, kao najbolji švajcarski sat na struju.

Odgovori
tajka

Sad sam mu još zaoblio promašaj mojim pokretom u gipku elipsu prateći u luku njegovu pesnicu kao da se igram žmurke sa njim, okuražen predhodnom uspešnom eskivažom. Svi su na nogama pa čak i ja? Najzad sam prestao da se bijem sa očigledno jačim protivnikom i počeo da se nadmećem. -Beži! - opet čujem glasove ispod ringa ali sad ne tako panične kao pre toga i tada se nešto promenilo. Krenuo sam da radim mimo običaja najpre desnom rukom, počeo sam da uzvraćam. Nemajući više snage ni volje za povlačenje unazad, stao sam na sredinu ringa, ni za 'jotu' nisam ustuknuo uz moje sve češće direkte koji su mi poslednja nada i odbrana za goli opstanak . Iz njegovog nosa potekla je krv koja je još više usmerila moje precizne udarce. -Tako je, desni! - dreknuo je ispod ringa osetivši iznenadnu šansu za preokret Steva Paljić, pomoćni trener ustavši sa stolice, kao uostalom sva ustalasala publika na tribinama. Sve je jasno k’o dan, taj divan oktobarski dan u Beogradu.

Odgovori
tajka

'Tresem' desni poslušno i vidim zaustavljenog pogocima zbunjenog snagatora kako se ljulja i nevešto pokriva glavu rukavicama. Oglasio se gong, kasno je. “Dobro je, dobro.” Tapšemo se po leđima moj pet godina stariji i toliko kilograma teži protivnik i ja na sredini ringa po završetku ipak zasluženo izgubljenog meča. Gledam ga u otekli nos koji se skoro slučajno sudario sa mojom glavom, pozdravljam se sa njegovim trenerom Nimanijem koji me nešto hvali, očinski gleda,na kraju i poljubi u čelo brišući mi znoj i krv sa lica. -Odlično, izdržao sam 'na nogama', mislim se dok se rukujem sa sudijom u belom koji me je očigledno štitio i odmarao koliko je čovek mogao. Namerno otežem sa izlaskom i sportski pratim pobednika pri izlasku iz ringa šireći mu teatralno konopce mada bi pre on trebao to da uradi kao pobednik, ali ja sam namerno preuzeo taj džentlmenski gest. Ostajem sam u ringu jer sam tako smislio.

Odgovori
tajka

Pružam levu ruku ka publici koja me je zdušno bodrila strepeći za moju sudbinu, desna ostaje na grudima kao da govori: -Srce za vas. Prolomio se snažan i iskren aplauz koji je kao melem pao na moje rane. Samo sam to hteo.

Odgovori
Stevan Paljic

Bravo Simke

Odgovori

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru