Драган Јовић, тренер шампионки: To be continued...

Сваког 18. августа у рубрици „Догодило се на данашњи дан” помиње се да је 1201. године основана Рига, главни град Летоније, да је 1227. на тај дан умро Џингис Кан, да су Срби у Првом устанку 1805. на Иванковцу код Ћуприје први пут потукли Отоманску војску, да је Немачка 1914. објавила рат Русији...

Од спортских занимљивости пронаћи ћете и да су 18. августа 1990. кошаркаши Југославије освојили злато на СП у Аргентини и да је две године касније рођен Богдан Богдановић...

Убудуће ће свакако стајати и рођендан београдске ковнице медаља – Теквондо клуба „Галеб”. Колектив који је од Лондона до Токија исковао четири олимпијска одличја – два злата, сребро и бронзу.

Драган Јовић, свима познатији као Гале, визионар ове бајковите приче, за многе тих деведесетих (а и све до 2012), чудак који се определио за неки мало познат борилачки спорт, сада је најуспешнији српски тренер свих времена. Једини са четири олимпијске медаље.

‒ Колеге из ОКС су после Тићине медаље почеле да избацују неку статистику о мојим тренерским успесима, што ме је с једне стране оптерећивало. Посебно јер Олимпијске игре доживљавам као тимски наступ, где се свако бори за себе, а на крају сви скупимо медаљице и видимо где нам се земља пласирала. Знам да смо за наш спорт урадили велику ствар, свестан сам шта смо направили, али нисам знао да сам једини тренер са четири олимпијске медаље, нити ми је падало на памет, јер Јасна Шекарић има пет медаља, па су ту ватерполисти, па кошаркаши... Нисам размишљао о томе да их нису водили исти тренери – без лажне скромности каже Јовић.

Нема генерала без добре војске. Зато Гале наглашава победнички амбијент који се креира од првог дана постојања „Галеба”.

‒ Имате школицу спорта, развојни део и спортски део клуба. И кад дођу до тог спортског дела морају да знају да их претварамо у шампионе, морају у то да верују. Милица и Тијана су предводнице тог начина размишљања, а ја и цео стручни тим као нека локомотива. Знате, у нашем спорту су јако битни психолог, нутрициониста, кондициони тренер... Сви смо ми једна екипа и кад на челу имате једног „лудака” као што сам ја, који гледа да резултат свега буде у најсјајнијој боји, дођете до тога да није проблем и кад буде нека друга која није златна.

Јовић је у припремама за сваке Игре имао посебне системе. На питање шта је било специфично пред Токио уследио је подужи експозе:

‒ Биле су другачије околности, самим тим што годину дана нисмо имали уобичајене активности, па смо доста радили на техници, издржљивости, снази... Искуство из Лондона и Рија ме је у неку руку смирило, ту сигурност су осетиле и девојке. У припремном периоду знао сам Тијани да кажем кад нешто не иде и подешавали смо то у ходу. Милицу смо морали да „штелујемо”, јер њена форма кад се подигне траје дуго и није било добро да прерано дође на највиши ниво. У Тићиној категорији лакше је могло да се подешава.

Истичући да су код Мандићеве до изражаја дошли зрелост и искуство претходних олимпијских циклуса, наставио је:

‒ Имали смо преиспитивања да ли је нешто добро или није. Ја сам некако био сувише хладан, у односу на раније нисам имао тај адреналин који ме је терао да сваку борбу седам пута гледам. Све се некако сложило. То вам је као кад студент треба да иде на испит и мисли да не зна ништа, а добије десетку. Е тако је мени изгледало. Све што се дешавало у претходних десет година спојило се у једну мисију.

Галебов трио се зна у душу, толико да тренер не мора да контролише ученице.

‒ Имамо наш стил боравка у селу, оне знају кад, шта и колико могу. Нисмо губили енергију, додуше није ни било толико дружења. Знало се кад имамо слободан дан, кад идемо да се сликамо, да прошетамо, кад имамо нешто да радимо. Некако смо се усредсредили на борбу по борбу у Тићином дану.

Прављена је унапред и пројекција шта ако дође до репасажа, што се и догодило.

‒ Било је само питање ко ће до финала Тића или Адријана. Репасаж је дар од бога, дао вам је још једну шансу, јер је заслужујете. Ако си добро радио, био вредан и све што си радио у току претходних пет година мора негде да се покаже. То сам и рекао Тићи, ова мала ће доћи до финала. Ако је неко требало да је победи најбоље је да је то била Адријана, јер је једина могла да дође до завршнице. Са друге стране, Тијана је смогла снаге, скупила сву жустрину коју има у себи за тешке мечеве и освојила бронзу.

Јовић је тада подигао глас за октаву и готово узвикнуо:

‒ Тијана је мали цар! Има после првог кола репасаж са Ву, двоструком олимпијском и троструком светском шампионком која се пензионисала после Рија и пораза од Тиће. Престала је да се такмичи, породила се, убедили су је да се врати. Имала је жељу да заврши каријеру са трећим олимпијским златом и нарочито да се реваншира Тијани.

Акценат рада после жреба био је на борби са Шпањолком, управо зато што је Тијана њу побеђивала три пута заредом.

‒ Кажем да је цар, јер се изборила и са притиском после пораза Адријане и сазнањем да вас чека борба са неким ком сте променили живот. Губила 5:0, па у другој водила 10:5 и победила са 12:9. Мислим да само Тијана може да има такве преображаје у борби. И на крају победила Јапанку, врхунску такмичарку, и освојила медаљу. Дража ми је ова бронза него сребро у Рију. Јер сад смо освојили бронзу, а тамо изгубили злато. А толико је било тешко да се освоји. Изборила се после пораза, психички подигла, технички и тактички врхунски радила... Тијана је скромна, мора неко да каже и истину, урадила је невероватан посао. Мислим да ће у Паризу употпунити колекцију и бити међу реткима са три медаље у три циклуса.

Времена за славље није било, следио је Миличин дан.

‒ Последњих шест месеци Милица је била бетон! Психолошки, физички и тактички. Рецимо, тактика за финалну борбу била је направљена одавно. Знамо Корејанку. Била је идеја да јој што пре, у раној фази борбе Милица зада ударац у главу, озбиљно јак. Да је пресече, јер се Корејанке плаше њених удараца и снаге. Сматрао сам да ће ако то уради на почетку сигурно смирити борбу. Корејанка има страшно кретање, као да има 50 кила мање, скакуће као веверица, што је нама врло тешко да пратимо. Милица је ударач, нема неко кретање, али има страшно добру реакцију. Ако вас неко избаци из равнотеже кретањем, кад се испуца техника у празно односи много енергије. И ту ме је изненадила, нисам очекивао да ће се ухватити баш за тај детаљ и да ће је одмах пући по глави. Помислио сам „ово је то, ово је знак”. Цела се борба водила тешко, али дало се до знања ко је газда у тој борби.

Милица је имала предност, али теквондо је спорт у коме она у делићу секунде може да нестане.

‒ Не гледам ко има предност, кад је тако близу радимо као да је 0:0. Ако се носиш мишљу да побеђујеш кад имаш два бода више, а један ударац носи четири, завршио си причу. Кад је мала предност зависи и колико је секунди од краја. Тридесет секунди је једно, десет сасвим друго. Кад је 15, 20 секунди до краја, а имаш три, четири поена, углавном радимо технике и опструкцију борбе. И у тим моментима, Милица и Тијана, које су изузетне ножне техничарке у пределу главе, освајају много поена. Јер ривали кад губе иду на све или ништа и тад се најмање штити глава. А у тим ситуацијама чим освојите један бод, противник психолошки пада и имамо тактику за последњих пар секунди.

Трофејни стручњак наглашава да је Мандићева у Рију, иако није дошла до медаље, била можда и најспремнија у каријери.

‒ То су притисци са којима морате да пливате. Мица је у олимпијском селу дошла до мене са неким уплаканим издањем због страха да јој се не понови Рио. Била је врхунски спремна, све је било како треба, све борбе смо у анализи урадили сто пута. Има све у малом прсту, не треба да причам. Рекао сам јој тада не знамо да ли ћеш да победиш, али Рио се никад више неће десити, јер то више није та Милица. Сада је била решена да освоји злато, ако треба и погине да победи. Пред финалну борбу ушла је у ходник који води ка борилишту као Хогар Страшни. Права, убеђена, испуњена, знала је тачно шта треба да ради. Рекао сам само: „Много си велика Мицо! Само тако да корачаш кроз живот шта год да радиш.” Став, карактер и решеност! Срећа прати храбре и нама је све ишло како треба.

Грег Поповић је једном приликом рекао да је прави тренутак за повлачење кад имате ко да наследи и организацију одржи на врхунском нивоу.

‒ Кажу да је тренерски кадар највећи проблем српског спорта. Мислим да сваки спорт за себе треба да ради на томе, ја се припремам, јер знам да нисмо вечни. Имам довољно година да радим још један, евентуално два олимпијска циклуса. Можда у земљи, можда и ван наше земље. Али после тога мислим да треба да дођу млађи тренери на чијем развоју изузетно радим, бар у мом клубу. Имам сјајне наследнике, децу која су одрасла у Галебу, који су под нашим кровом малтене откад су се спортски родили. Ту су Стеван Рашић, Урош Тодоровић, Нинослав Бабић, Милан Миловановић, па Тијанина сестра Звездана је изузетан тренер... Ово што радим ће имати наследнике, много је тренера у клубу који ће, уверен сам, знати да наставе истим путем.

И као у најбољим филмским серијалима, Јовић је на најбољи могући начин заокружио причу:

‒ Биће „Тo be continued” (Наставиће се).