ОКС ИНТЕРВЈУ: Токио 1964. из другог угла са Браниславом Симићем

1

Присећамо се са олимпијским шампионом Игара у Токију 1964. године. Успомена је много, као и занимљивих анегдота

ФОТО: ОКС

Сваки љубитељ спорта, а поготово рвања, на спомен имена Бранислава Симића зна о каквој спортској величини говоримо. Први освајач златне олимпијске медаље у појединачној конкуренцији у тадашњој Југославији. Овај историјски успех остварио је у Токију 1964. године, у граду који се спрема да опет прими најбоље што светски спорт може да понуди.

По завршетку такмичарске каријере судио је узастопно на 6 олимпијских такмичења, од 1984. до 2004. године. Три пута је био врховни судија, 20 година био инструктор и члан судијске комисије Светске рвачке федерације. Добитник је „златне пиштаљке”, бројних признања и проглашен за најбољег рвача света.

Наставник са пуним радним временом, рвач је углавном био викендом када нема наставе, а опет –  олимпијски шампион.

Поносни власник злата са Медитеранских игара, сребра са СП и бронзаног одличја са ОИ у Мексику 1968. године, једанаест пута шампион Југославије, говорио је за сајт Олимпијског комитета Србије о мало познатим стварима које су обележиле освајање историјског злата у Токију.

Скоро цео радни век провео сам у школи. Након студија историје запослио сам се као професор и тиме се бавио све док нисам постао спортски функционер. Од првог дана ми је било тешко да ускладим посао и тренинге. Могу рећи да сам имао великих проблема јер сам најмање тренирао. Током недеље сам морао да радим и предајем, нисам могао да добијем одсуство из школе, тако да је једино тренирање викендом долазило у обзир – почиње причу легендарни рвач.

Са поносом истиче Симић да је заједно са својом генерацијом у коју спадају Матић, Мартиновић и Хорват, родоначелник најтрофејнијег олимпијског српског спорта и да су они својим успесима поставили темељ рвања у Југославији i Србији.

Присећамо се са олимпијским шампионом Игара у Токију 1964. године. Успомена је много, као и занимљивих анегдота.

Рвачка екипа је била прва која је кренула пут Јапана те 1964. године и нас четворица смо први ушли у олимпијско село. Јапанци су желели да нам узврате гостопримство које смо им указали годину дана раније када су њихови рвачи били на турнеји по Европи. Тада смо се ми показали као сјајни домаћини. Све је за њих било бесплатно, организовали смо им спраринге и такмичења и они су желели да се одуже.

Интересантна је била и прича о самом путовању до Токија – преко северног пола.

У Токијо смо ишли авионом, али смо доста пута преседали. Прво смо летели из Београда за Беч, затим за Штокхолм, а одатле у војну базу на крајњем северу Шведске. Ту нас је чекао авион који нас је преко северног пола превезао до Јапана. Колико смо били информисани, то су били експериментални летови И мислим да смо ми били једни од првих путника који су прошли ту руту, ако не и први – присећа се Симић.

Олимпијско село је било јако интересантно. Смештени смо у зграде у којима су некада били амерички официри током окупације Јапана и ниједна зграда није била виша од једног или два спрата. Испред сваке зграде су били бицикли које сте могли да слободно користите и свуда смо се кретали са њима. Када вам више не треба, оставите га испред неке зграде, а неко коме треба ће га узети и тако у круг. Доста је то било напредно и добро организовано.

Посебно је интересантна прича како су рвачи налазили спаринг партнере током тренинга у Универзитетском центру у Токију.

– Тренирали смо на факултету физичке културе који се налазио у оквиру једног универзитетског центра. Сећам се да су услови за тренинг били на доста вишем нивоу него код нас у Југославији, првенствено због квалитета струњаче и хигијене, јер су се струњаче након сваке борбе дезинфиковале. А наћи спаринг партнера било је лако. Када би нам зафалио неко, наш тренер би само изашао у ходник и “довукао” неког студента. Јапанци су сви знали макар неку борилачку вештину, тако да им није било тешко да раде са нама.

Јапанска публика остала је дубоко урезана у сећање нашег трофејног рвача.

– Спектакуларни су били призори наших мечева сећам се. Сале у којима се одржавало такмичење су увек биле пуне, а Јапанци су навијали фанатично из све снаге. То не могу заборавити никада, заиста су били сјајна публика која је давала снагу.

Колико год да звучи чудно, можда је Бранислав Симић једини олимпијски шампион у историји који је гледао хокеј на трави у моменту док је освајао најсјајније олимпијско одличје.

После мог меча, остало је да се одради још једна борба. У тој борби састајали су се Чехословак Корманик и Немац Мец. Уколико исход њиховог меча буде нерешен, ја освајам злато, а уколико неко од њих двојице победи мене чека још један меч. Сећам се да нисам могао да гледам тај меч па сам напустио салу, а испред се одигравала утакмица хокеја на трави између Индије и још неке земље, не сећам се које. Ја сам тај меч одгледао до краја и скоро и заборавио на све што се дешава у сали и на медаље. Након завршетка меча у хокеју, ушао сам у дворану у којој је владала општа еуфорија и потрага за мном, и у моменту када се мој тренер стуштио ка мени схватио сам да сам освојио златну медаљу – присећа се сјајне анегдоте Симић.

Данас путем друштвених мрежа у истом секунду када је нека медаља освојена можете то и сазнати, у било ком делу света да се то догодило. Некада пак, то није било тако.

– Не знам ко је тада први објавио у нашој земљи да сам освојио медаљу, али се сећам како је моја супруга први пут чула за мој успех. Она је сазнала тек наредног дана и то у 5 ујутру путем радио ‘Будимпеште’ који је тада слушала. Они су пренели да је прву медаљу за олимпијски тим Југославије освојио Бранислав Симић. А ја сам тек након 20 сати од освајања медаље добио прву честитку из земље у виду телеграма.

Када смо већ код телеграма и поште, Симић открива још један разлог због којег је био, како каже, “најпопуларнији спортиста међу нашом делегацијом”.

Као што рекох, ми рвачи смо први стигли у Токио, те сам ја задужио кључ од поште југословенског олимпијског тима. Тада наравно није било интернета нити лако доступних телефона, те је цела делегација нашег тима свакога јутра чекала да се вратим из обиласка нашег сандучета И да им делим писма од најмилијих. Ето макар сам због тога увек био у центру пажње – са пуно духа констатује осамдесетпетогодишњи шампион.

И за крај разговора питање – који меч је остао упамћен као најтежи?

 – Сви су били тешки. Није било лаких противника. Али ипак најтежи мечеви су били они на почетку сваког такмичења. Посебно на ОИ у Токију и у Мексику. У Токију сам први меч имао са Мађаром који је на крају завршио на респектабилном 4. месту, а слична ситуација се десила и у Мексику када је Румун са којим сам имао први меч такође био 4. у крајњем поретку.

Бранислав Симић данас своје дане проводи у строгом карантину у Геронтолошком центру у Новом Саду због епидемије вируса Ковид-19.  Тешко му пада, али не губи дух.

Како и да га изгуби, то је дух олимпијског шампиона. То заувек остаје у човеку.

Повезане Bести

Kоментари (1)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
samo glinas...

Branko Simić,sportska legenda zanavek i šampion,koji je kao prosvetni radnik,zarazio plejadu osnovaca sa rvačkim sportom u Zrenjaninu!Mnogi od njih su proneli slavu reprezentacije i rvačkog kluba"Proleter"i doprineli da Zrenjanin bude i grad sporta!

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру