Данас је 21 година од погибије од погибије Горана Раичевића: Сећање на шампиона

Букет цвећа, тишина и сећања. На данашњи дан, у 36. години, погинуо је један од најбољих дугопругаша Југославије Горан Раичевић.

На његовом гробу пријатељи се присећају - последњу трку имао је на четвртом Нишком маратону и, по обичају, завршио је победом, ко зна којом по реду. Био је атлетски репрезентативац бивше земље на пет и десет хиљада метара.

Пет пута узастопно, једини до сада, побеђивао је на кросу Политике од 1989 – 1993. па онда Бели крос, крос РТС-а... Небројано много титула на државним и међународним трекама, на Балканском шапионату, шампионату Европе...

Тишину у селу Стројинци (Брус), где је вечно почивалиште Гораново, ремети само ветар. Као да хоће да нам каже: Горан и даље трчи горе негде на Божјем престолу јер шампиони никада не умиру.

Хероји живе вечно, а он је био херој. Када је зликовачка НАТО алијанса почела агресију није се двоумио, иако као врхунски спортиста није имао обавезу, одазвао се позиву отаџбине и отишао у легенду.

Погинуо је од сјанјперског хица, на Ђурђев дан, у околини Приштине, баш тамо где је, својевремено упознао своју супругу Јелену, такође атлетског репрезентативца.

Из њихове атлетске и младалачке љубави свет су угледали близанци Катарина, завршила мастерс из економије у Енглеској и Никола докторант на Машинском факултету у Београду. Обоје су спортисти Катарина одбојкашица, а Никола атлетичар.

Нас неколицина ћутимо. На споменику изнад његовог гроба пи-ше; „Био си шампион великог, искреног и топлог срца. Твоје победе и племенита дела чуваће те од заборава а ми ћемо те носисти у срцу за сва времена“.

И баш тако шамиони не умиру бар не док год неко чува успомену на њих. Успомену на Горана, пре свих,  чувају Јелена, Катарина и Никола.

Чувају и пријатељи који су били са њим и оног дана када је истрчао своју последњу трку у Нишу не слутећи да ће четрдесетак дана касније бити сахрањен у спортској опреми и дресу кога је највише волео и ценио, опреми своје отаџбине.

Није морао али је учинио - спринтерице је заменио војничком чизмом. Још увек ми одзвањају његове речи "Како да не одем, шта ће ми рећи родбина, комшије, пријатељи... И отишао је у легенду, у незаборав".